Neki čak u Trampu vide potencijalnog američkog Musolinija. Sa kakvim god problemima bile suočene, današnje Sjedinjene Države nisu Italija iz 1922

Autor: Džozef Naj

Pored ekonomskog populizma, značajna manjina populacije oseća da joj prete kulturne promene. Sledeći predsednik će morati da podučava Amerikance kako da se uhvate u koštac s procesom globalizacije

Vođstvo Donalda Trampa u trci za nominaciju Republikanske stranke za predsedničkog kandidata na izborima u novembru izazvalo je šok. Republikanski establišment strahuje da on neće moći da porazi Hilari Klinton, koja će najverovatnije osvojiti predsedničku nominaciju Demokratske stranke. Ali pojedini posmatrači više brinu zbog mogućnosti da Tramp stupi na predsedničku funkciju. Neki od njih čak u Trampu vide potencijalnog američkog Musolinija.

Sa kakvim god problemima bile suočene, današnje Sjedinjene Države nisu Italija iz 1922. Institucionalni „sistem kočnice i ravnoteže“ Ustava zajedno s nepristrasnim pravnim sistemom najverovatnije će obuzdati čak i šoumena TV rijalitija. Prava opasnost ne leži u tome što će Tramp uraditi ono što kaže da će uraditi ako uđe u Belu kuću, već u šteti koju pravi onim što govori, nastojeći da do tamo dođe.

Lideri se ne procenjuju samo na osnovu efikasnosti njihovih odluka, već i na osnovu smisla koji stvaraju i kojem podučavaju svoje sledbenike. Većina lidera zadobija podršku tako što se dodvorava postojećem identitetu i solidarnosti svojih grupa. Ali veliki lideri podučavaju svoje sledbenike o svetu van okvira njihove matične grupe.

Nakon Drugog svetskog rata, za vreme kojeg je Nemačka napala Francusku treći put za 70 godina, francuski lider Žan Mone je odlučio da bi osveta poraženoj Nemačkoj proizvela još jednu tragediju. Umesto toga je osmislio plan za postepeni razvoj institucija koje su evoluirale u Evropsku uniju, koja je pomogla da se takav rat učini nezamislivim.

Ili, da uzmemo jedan drugi primer velikog liderstva. Nelson Mandela je bez problema mogao da svoju grupu definiše kao crne Južnoafrikance i teži osveti za nepravdu počinjenu višedecenijskim aparthejdom i sopstvenim utamničenjem. Umesto toga je neumorno radio na širenju identiteta svojih sledbenika i rečima i delima.

U okviru jednog čuvenog simboličnog gesta se pojavio na ragbi utakmici u dresu južnoafričkog Springboksa, tima koji je prethodno označavao nadmoć belaca u Južnoj Africi. Uporedite s Mandelinim naporima da podučava svoje sledbenike širem identitetu uskogrudi pristup koji je zauzeo Robert Mugabe u susednom Zimbabveu. Za razliku od Mandele, Mugabe je iskoristio nepravde iz ere kolonijalizma za izgradnju podrške i sada se uzda u silu da bi ostao na vlasti.

U današnjim SAD se mnogi osećaju isključenim iz prosperiteta zemlje uprkos tome što ekonomija beleži rast, a stopa nezaposlenosti je niska i iznosi 4,9 odsto. Mnogi krive strance, a ne tehnologiju za produbljivanje neravnopravnosti u poslednjih nekoliko decenija i lako je povećati otpor i prema imigraciji i prema globalizaciji. Pored ekonomskog populizma, značajna manjina populacije oseća da joj prete kulturne promene koje se odnose na rasu, kulturu i etničku pripadnost, iako najveći deo toga nije nov.

Sledeći predsednik će morati da podučava Amerikance kako da se uhvate u koštac s procesom globalizacije koji mnogi smatraju pretnjom. Nacionalni identiteti predstavljaju zamišljene zajednice u smislu da nekolicina ljudi ima direktno iskustvo ostalih članova. U poslednjih sto ili dvesta godina nacija-država predstavlja zamišljenu zajednicu za koju su ljudi spremni da umru, a većina lidera svojim prioritetnim obavezama smatra one nacionalne. To je neizbežno, ali to nije dovoljno u svetu koji se globalizuje.

U svetu globalizacije mnogi ljudi pripadaju jednom broju zamišljenih zajednica – lokalnim, regionalnim, nacionalnim, kosmopolitskim – koje se preklapaju s krugovima koje održava internet i putovanja koja nisu skupa. Dijaspore su sada povezane širom nacionalnih granica. Profesionalne grupe poput advokata imaju transnacionalne standarde. Grupe aktivista u dijapazonu od zaštitnika životne sredine do terorista takođe se povezuju preko granica. Suverenost više nije apsolutna kako se nekada činilo.

Bivši predsednik Bil Klinton kaže da žali zbog svojih propusta da adekvatno reaguje na genocid u Ruandi 1994, mada nije bio sam. Da je Klinton pokušao da pošalje američke trupe, naišao bi na snažan otpor u Kongresu. Dobri lideri su danas često zaglavljeni između svojih kosmopolitskih sklonosti i svojih tradicionalnih obaveza prema ljudima koji ih biraju, što je nemačka kancelarka Angela Merkel otkrila nakon njenog letošnjeg hrabrog rukovođenja izbegličkom krizom.

U svetu u kojem su ljudi prvenstveno organizovani u nacionalne zajednice, čisto kosmopolitski ideal je nerealan. To vidimo u široko rasprostranjenom otporu prema prihvatanju imigracije. Reći da postoji obaveza da se globalno izjednače prihodi za lidera nije kredibilna obaveza, ali reći da više treba učiniti da bi se smanjilo siromaštvo i bolesti i da bi se pomoglo ugroženima može da pomogne u podučavanju sledbenika. Reči su važne.

Dok svet posmatra kako se američki predsednički kandidati bore s problemima protekcionizma, imigracije, globalnog javnog zdravlja, klimatskih promena i međunarodne saradnje, treba da se zapitamo kom aspektu američkog identiteta se dodvoravaju i da li oni podučavaju sledbenike o širem smislu. Da li oni koriste osećaj američkog identiteta najbolje što mogu ili samo apeluju na svoje najuže interese?

Malo je verovatno da bi Trampov predlog da se muslimanima zabrani ulazak u SAD i njegovi zahtevi da Meksiko plati zid da bi se sprečila migracija ispunili ustavni i politički standard kada bi bio izabran za predsednika. Onda opet, mnogi njegovi predlozi nisu politika koja je osmišljena da bi se sprovodila, već su to slogani osmišljeni da bi doprli do uskogrudog populističkog raspoloženja u jednom segmentu stanovništva.

S obzirom na nedostatak jakog ideološkog uporišta i na to što slavi „umetnost sklapanja sporazuma“, Tramp bi čak mogao da se pokaže kao pragmatičan predsednik uprkos svom narcizmu. Ali dobri lideri nam pomažu da definišemo ko smo. Kada je o tome reč, Tramp je već doživeo neuspeh.

Autor je profesor na Harvardu. Savetovao je Hilari Klinton. Napisao je knjigu „Da li je vek Amerike okončan?“

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org