Као што заборављамо лоше и ружне ствари, тако заборављамо и оне лепе и величанствене. Отуда предлог да се у Београду отвори Музеј меланхолије где би се складиштиле успомене на људе и догађаје овог града, као веза наших сећања и потребе да не заборавимо. На ову идеју дошао је новинар и писац Велимир Ћургус Казимир који је објавио истоимену књигу есеја „Музеј меланхолије” у издању „Клија”.
Шта би садржао овај музеј? За почетак, каже наш саговорник, свака библиотека у Србији могла би да позове педесет својих старијих корисника који би донели старе фотографије и испричали у диктафон шта је на њима. На пример: на фотографији ми је тетка, живели смо на Карабурми, наша улица је била таква и таква, ишли смо на колаче и јели „руски шарлот” који је некада имао тринаест слојева, а данас има само осам, и слично.
Исписаће тако историју своје породице и једног времена, а те приче разврстале би се по породицама, месту становања и периодима који су описани. Добили бисмо мрежу сећања везаних за место где је библиотека, а она би могла и да се шири. У Амстердаму је 100.000 људи направило записе везане за фотографије и историју своје породице. Ирци су у САД направили пројекат „Корени”, подржан од Унеска, где су сачували приче о свом пореклу.
– Музеј меланхолије служи томе да људи почну да гаје своје сећање, јер носталгија је везана за прошлост, а меланхолија је окренута и према будућности. Сећамо се живота на двору у 19. веку, а заборављамо сопствено детињство, младост. А заборав је поништавање идентитета. Само кроз сећање имамо сопствену личност – истиче Велимир Ћургус.
Открива нам да тренутно преговара за прављење Музеја деведесетих.
– Свако је имао своју деведесету. Негде је то било трагично ратно, транзиционо, сиротињски, али свакако то су године које су донеле преокрет и Европљани имају потребе да их запамте. Личне приче су добродошле, али такав музеј мора да има структуру и хронологију. Београд би могао да постане у том погледу веома занимљив, толико тога се овде дешавало у том периоду – каже наш саговорник.
Помиње још једну своју идеју о стану – инсталацији који би представљао реконструкцију напуштеног јеврејског стана на Дорћолу.
– То је дирљиво јер се види живот остављен на пола. Хиљаду детаља ту може да стане: кад уђете, да осетите мирис прженица као да ће сваки час неко ту да се врати. Са радија се чују песме из 40-их година; телефон звони а нема ко да се јави. Уз аутентичне фотографије и презиме на вратима у старој згради. Права интимна прича из које ће млади људи да уче – истиче наш саговорник.
Није случајно да је сећањем Ћургус обузет последњих 15 година, посебно зато што води медијску документацију „Ебарт” која броји више од три милиона чланака од 2003. до данас. Криво му је што постоји отпор да та архива уђе у библиотеке у Србији.
– Потреба да се заборавља и да се закопају докази је веома штетна за културу. Када говоримо о Другом светском рату, холокаусту, улози квислиншке владе, људи бирају само део истине. Уопште, као друштво патимо од селективног памћења. Прекасно се сетимо да и са родитељима причамо одакле смо и одакле су њихови. А документи су горели, нестајали, ратовало се. Знамо о својим прецима, али недовољно – каже Велимир Ћургус Казимир.
Он је сам остварио неколико пројеката везаних за сећање. У оквиру „Ноћи музеја” уживо је два сата исписивао своје дечачко сећање на 1953. годину када га је отац водио да види кита у Београду, који је уловљен те године на Пагу, а био је изложен и у Љубљани и Загребу.
Истовремено је направио избор догађаја из 1953. године и подсетио да су исте године умрли Стаљин и Прокофјев, био је рат у Кореји, демонстрације у Берлину, Тито је држао говор „Трст је наш”, Васко Попа објавио прву књигу…
– Сећање није само сентимент, већ је важно за идентитет грађанске културе, њене вредности, континуитет и традицију на прави начин. Најстрашније што може да се деси једној култури је дисконтинуитет, а ми се стално суочавамо са негацијом и поништавањем онога што је вредно из наше прошлости. То нема везе чак ни са идеологијом, већ с односом према култури. Морамо да имамо свест о томе одакле смо и кроз шта смо прошли, да без образовања и културе нећемо моћи ништа да урадимо, да нам је неопходна солидарност, као и свест да демократија нема алтернативу, јер, уз све критике, не знам бољи систем који би највећем броју људи могао да донесе елементарна људска права и сигурност.
