Како ова остарела глава изазива чудне и необичне мисли, док почива на меким јастуцима, које је млада кћи пажљиво и нежно утуткала око старчеве главе?
Данас је старац мажен, данас су њему скували добар ручак, данас су му дали чист убрус, данас су му изули обућу и прострли меку постељу да се одмори…
Синоћ је старац прелазио на дрхтавим ногама ходником спаваћег вагона, док су на постељама спавали незнанци са све четири стране света. Синоћ је он простирао постеље за незнане, синоћ је он утуткавао јастуке путницима, синоћ је он бдио над њиховим сном и њиховом имовином…
Милан Цигановић. Седамдесет и једна година. Кондуктер у спаваћим колима на балканским и европским пругама. Најстарији кондуктер спаваћих кола у Европи. Тридесет и осам година на истом послу. Тридесет и осам година у ходницима спаваћих кола…
На зидовима фотографије Босфора и Сибира, Париза и Варшаве. Горе, до прозора, на великој фотографији лик једне младе жене, а мало подаље један кршни младић у униформи руског железничара. У собу улази старица и љуби руке старцу који почива на кревету.
Најлепшом нежношћу старац нам представља жену:
– Ово је моја бака… Видите како је румена!…
– Мој добри Милане, то је твоја заслуга… Колико си се ти мучио да нама буде добро… Добри мој старче!…
Његов воз је још синоћ прелазио границе држава. Његове старачке ноге су уморне. Три дана и три ноћи је путовао… Тринаест хиљада и осам стотина ноћи провео је стари Цигановић у ходницима спаваћих кола, док су други спавали!…
Данас је његов дан одмора. Одмара се старац, а довече треба на пут.
Успомене из Сибира
Један дечак је 1889 године чистио вагоне спаваћих кола у Београду. Дошао је из кордунашког села да заради насушни хлеб. Трчао је улицама и носио пакете. Цепао је дрва кафеџијама за комад хлеба, чувао кола таљигашима, док су они пили у кафани.
Заволео га је белгијски дипломата. Милан Цигановић, сељачки син, као од брега одваљен, постао је пријатељ белгијског дипломате.
– Е, мој драги брате, пише ти мени једнога дана мој побратим да идем за Русију… Лијепо се живи – пише он мени – дођи па ће и за тебе бити љеба…
Старица клима главом и смеши се, док руменило на њеним образима одудара од бледог сасушеног старачког лица.
Боре на његовом лицу играју и преплећу се као сенке његових тешких минулих година. Старац се сећа Русије. Двадесет и седам година је провео у пространој земљи
– Је л’, баба, како је било? А ја ти се био оженио, па, мислим се, куд ћу са женом и дјететом… Одлучих се једнога дана и отпутовах. Чека ме, како пише побратим из Русије, добра служба у Друштву за спаваће вагоне. Мука ти је била да се снађем првих дана… Бо’ме било је и гладовања… Покојни Новаковић, бјеше посланик у Москви, чуо за моје јаде, па зовну и изгрди.
Одма’ нареди да моја жена почне код њега да ради као куварица. Ја ти, богами, брзо научих руски језик. За неколико мјесеци. После ме узеше као кондуктера у спаваћем вагону. Еј, напредовао ти ја брзо. Море, ширите почеше да ми пришивају! Као, да речемо, неки чиновник… Бо’ме, мој побратим као није много задовољан. Знаш, да ти је и брат…
Младе руке кћери поправља јастуке испред уморних старчевих плећа, а боре на његовом лицу играју и преплећу се као сенке његових тешких минулих година.
Старац се сећа Русије. Двадесет и седам година је провео у пространој земљи. Старац се сећа Сибира и Кавказа. Добро памти пространа поља, преко којих је бректао и јурио његов воз и заспали путници у његовом вагону…
– Еј, Сибир – љепше земље нијесам видио. Крстине жита поред пруге дуге, ееееј, колико је тамо жита било. Сибирски ваздух и здравље. Ееееј, Сибир!
Печалбар са љутог камена личког. Његове ноге су младе, а плећа јака. Радио је и певао. Код куће је чекала жена и две девојчице. Милан Цигановић је био будан, а точкови су певали песму преко сибирских поља.
– Ееееј, како сам ја радио…
Каквих успомена има Милан Цигановић! Док седимо око постеље, он прича дивним језиком горштака, сећајући се земаља и крајева, људи и догађаја.
– Добро памтим Царицу Марију, жену Цара Александра. Путовала је у мојим колима, и ја сам јој помогао да се попне. Давали су напојнице…
Онда се придиже и живахне:
– Покојни Краљ Александар је онда био престолонаследник. Путовао је за Русију. На једној станици, док се шетао пероном, ја стадох испред Њега: Да живи господар свих Срба! – викнуо сам, а Он се поздрави са мном. Ееееј, кад са после баби причао… је л’ баба?
Максим Горки је путовао једном у мојим колима. Диван је старац био. Разговарали смо, и ја сам му скувао чај… Сам је дошао у моје мало одељење да га узме…
Сећања на Максима Горког и Извољског
Да. Путовали су његовим колима велики кнежеви и страни дипломати. Сећа се он и великих руских књижевника, који су разговарали са њим док их је воз носио ка граници.
– Максим Горки је путовао једном у мојим колима. Диван је старац био. Разговарали смо, и ја сам му скувао чај… Сам је дошао у моје мало одељење да га узме…
Сад је старац тужан. Сећа се својих јада и тегоба:
– Добре су напојнице давали… Јес’. Велики Кнез Владимир Александровић једном ме позва у салонска кола, а ађутант одбројава паре. Ја треснуо ногом о ногу, и: Благодарим покорно, Ваше Високоблагородије! Ееееј!
Он прелази дрхтавом руком преко оголеле главе.
– Прелазио сам неколико пута у Србију. Уштедео сам био пет хиљада златних динара и уложио их у банку. Сигурне су паре, кажу. Штедео сам и надао се да једнога дана, кад се вратим… Ееееј! После су рекли да не важи златни курс, и дали ми само десет хиљада папирних динара. Ееееј…
Навиру сећања. Старица га слуша, благо се смеши и чупка шарену кецељу.
– Кад, оно, анектираше Босну и Херцеговину, баш се враћао из Аустрије председник руске владе Извољски, који је потписао са Аустријанцима споразум о анексији.. Путовао је у мојим колима. Ја га гледам, а сузе ми навиру на очи… Како је, како је, мислим се, могао да нас тако прода?! Ееееј, било ми је жао жене и дјеце – а хтео сам да пуцам у њега. Кад сам се вратио, плачем ја и причам баби како, умало, не убих чо’ека. А и моја баба плаче, било јој жао… а она је, знате, била Њемица као дјевојка… Ееееј, Извољски…
„А најлепше је било…“
1914. Милан Цигановић је у невољи. Све аустријске поданике протеривали су за Сибир. А Милан Цигановић је био избеглица још и у Србији. Шта ће сад? Спасло га наше посланство. Дало му пасош.
– Велим ја њима: Куд ћу ја, браћо, у Сибир? Ко ће дјецу да ми ’рани? Зашто у Сибир? Ја сам Србин!.. Ееееј!… У посланству се, ужурбали. Каже посланик: „Милане, тебе не приморавамо да се јавиш као добровољац, ако ’оћеш… Ми, знаш, јуримо само ове наше јунце“… да простите баш тако је рекао – ове јунце, бели јуримо, што беже из земље да не иду у рат… А ти си сирома човек… Ја њима велим: ’раните ми дјецу и жену – а ја идем у рат!… Ееееј!…
Примирје. Војска се враћа са фронта. Револуција. Милан Цигановић је и после револуције кондуктер у спаваћим колима. Мења пруге, и крстари пространом Русијом. Путује и за Персију и скандинавске земље. По два месеца га нема код куће, у којој га чекају две ћерке и жена. Ето, сад је на Кавказу…
– Једном смо се враћали са Кавказа. Пун вагон комесара. Била су и салонска кола. Стаљин је путовао са мном. Кавкасци скували овнујског меса, а вино добро па ударисмо у весеље… Имали су и бубњеве, и зурле. Заиграше бесно коло у салонским колима. Ееееј!… Комесар Јарославски је толико пута путовао са мном. Сећаш ли се, бако?…
Поред њега пролазе дипломати, богати трговци, шпијуни, делегати и посланици. Људи, незнанци и странци. Он им спрема постељу, да би одморни осванули у заливу Златног Рога и на станици Сен Лазар
Дванаест година је провео у Совјетској Русији. Онда је почео да побољева, и решио да се врати у домовину. Неколико месеци прао је дугачке вагоне спаваћих кола, а после су га узели као кондуктера.
– Рекли, прво, да сам стар и немоћан за посао… Зар ја немоћан?! Од 1930. године сам у Југославији… Веле да су задовољни са мном. Бако, дед’ донеси онај орден, што ми га Друштво испратило из Париза… Јес, само нас петорица имамо такав орден… Ееееј…
Старица уноси олињалу излизану блузу са бројем на оковратнику, са бројем једног од хиљаде, што бдију у ходницима спаваћих кола, док други спавају…
Милан Цигановић, изнемогли и оболели седамдесетогодишњак, заборавља да је уз тај орден добио и четири хиљаде динара награде. За старог горштака метални круг је много важнији. Он је поносан, и детињски дирљиво уображава:
– Ови ситни каменчићи су сафири… Јес’… Ееееј…
Године, године. Године су прошле на пространим степама. Године су прошле на бескрајним трачницама Сибира, године су прошле на Кавказу, у Батуму, у Скандинавији, у Европи и на Балкану…
Поред њега пролазе дипломати, богати трговци, шпијуни, делегати и посланици… Људи… људи… Незнанци и странци… Он им спрема постељу, да би одморни осванули у заливу Златног Рога и на станици Сен Лазар… Он им скида кофере, и захваљује се на пет страних језика, кад у његову збрчкану руку спусте напојницу… То ће бити за бакицу, поклон да јој купи. Тринаест хиљада непроспаваних ноћи у ходнику спаваћих кола. То је живот Милана Цигановића…
Још неколико часова он ће се одмарати, а довече путује за Цариград. Три непроспаване ноћи. Шта је то поред оних прохујалих хиљада непроспаваних ноћи!… Још, три, још три… А плећа седамдесетогодишњака су уморна.
Онда старац, са неисказаном тугом у очима, каже изненадно и дирљиво искрено највећу истину свих живота:
– А најљепше је било кад сам био дијете… па се попнем на вишњу… Има их у моме селу у Кордуну… Попнем се ја на вишњу и једем, а вишње ми падају у њедра… а њедра сва црвена, као крвава… Ееееј….
(Политика 6. јануар 1941. године)
