За само један дан убијене су читаве некад стабилне српске средине. Село Свињаре код Косовске Митровице, иако обновљено, данас је беживотна скупина кућица у које се ретко долази, а село Чаглавица надомак Приштине постало је већински албанско. У школи је 2004. било 120 ђака, а у ову наставну годину уписано је њих двадесет двоје.
Већ дванаест година сваког 17. марта се сазнаје и открива шта је однела ватра погрома и докле је све стигла рушилачка етничка сила. Насиље 17. марта поручило је Србима да им се неће дозволити живот у граду.
Маса која је прецизно ишла од једне до друге српске куће или стана показала је да, без обзира што градских породица – као на пример у Штимљу – има само три, врло добро зна где су и да их треба елиминисати. И тако је било, њих више нема, а храм изнад овог градића је оскрнављен и аветињски пуст.
Нико овде није сигуран, од оних неприметних стараца који броје своје последње дане у Приштини и Призрену, па до наизглед стабилних нових већинских српских општина интегрисаних у косовски систем. Није 17. март 2004. уништио само куће, цркве – тог дана уништен је минимум вере у заштиту и институције.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
