Брзина приступања Европској унији зависи само од Србије и њеног напретка у реформама, поручио нам је шеф делегације ЕУ Мајкл Давенпорт. Макар у последњих 15 година, Србија је веровала да је та агилност збиља једино што одређује њен положај наспрам Брисела. Било је и разлога да себи пребацујемо, јер смо се исказивали као толико спори да нам се ваљало плашити како ћемо остати сироче, ни европски али ни сасвим своји, дуже него што смо били под Турцима у време Османске империје.
Aли, након што смо видели како Европа повлађује управо Турској, Давенпортове речи немогуће је прихватити као истину. Милијарде евра, укидање виза и убрзану интеграцију – нема шта није обећано Реџепу Тајипу Ердогану, само да не дозволи избеглицама да се и даље пробијају до територије ЕУ. Готово 30 година, колико формално трају њихови преговори, Брисел је и Анкари говорио да све зависи од њене брзине да се реформише, да би на тај и остале своје принципе заборавио у тренутку када је Турска, под режимом све ауторитарнијим и ратоборнијим, даља од демократских стандарда него што је била можда током свег тог времена. Ердогану се сад може и да каже како антитерористички закон, на основу којег има право да прогони кога год пожели, неће мењати, па нек Европа то тражи све док им се путеви потпуно не разиђу и глас јој замре у даљини.
Опасно је ЕУ подбацила у ширењу европских вредности кроз интеграцију. И пријем Румуније и Бугарске је пожурила из политичких разлога, да би се касније због тога гризла, па је на Србији, за коју попуштања није било, истеривала принципијелност на коју се толико позива. Многе државе из некадашњег источног блока, било да су у ЕУ ушле када су то својом брзином заслужиле или раније, по милости Брисела, данас западају у ауторитарност, крајњи конзервативизам и десничарење, унутрашњу располућеност друштва. Добрим делом простора који је „освојила” победом у хладном рату „стара Европа” није овладала, а и сама се више не држи својих вредности.
Могли бисмо да се поведемо за мантром популарном и међу српским европејцима, према којој улазак у ЕУ није циљ колико средство за унапређење сопствене земље: треба, дакле, себе ради завршити реформе, колико год брзо да нам унија потом одобри чланство, домишљајући се да ли јој одговара да се строго држи мерила или да нам у понечему и прогледа кроз прсте. Има у таквом ставу истине, али се и тиме идеја европских вредности, у којима би требало да се мире национални интереси и универзални идеали, срозава на приватну рачуницу, нешто попут оног стварног или апокрифног словеначког става о Југославији као пролазној станици.
