Суђење оптуженима за убиство Славка Ћурувије, 11. априла 1999. године, настављено је пред Специјалним судом саслушавањем двојице сведока, бивших припадника Државне безбедности, који су на дан злочина били у тајној пратњи новинара.

Драган Бакшуновић на дан убиства Ћурувије био је у поподневној смени која је почела у 16 часова.

– Преузели смо објекат „Ћуран” испред ресторана Коларац, одакле је изашао са женском особом. Кренули су пешице Кнез Михаиловом улицом, прешли преко Трга републике и ушли у Македонску. Када су пролазили између „Политике” и Радио Београда, нама је јављено радио-везом да прекинемо пратњу – навео је сведок.

Одговарајући на питања тужиоца, он је рекао да је једино необично у праћењу Ћурувије било то што је, на дан када је јен, захтевано да се о његовом кретању јавља веома често, односно на минут, два или пет. Он је потврдио да је у Улици Илије Гарашанина, код раскрснице са Таковском, односно у непосредној близини места злочина, дан пре убиства Ћурувије, видео бели „голф” који је припадао служби. Тај аутомобил, према оптужници, користили су Ратко Ромић и Мирослав Курак, оптужени као директни починиоци злочина. Тужилаштво такође наводи да је дан раније, пропао први покушај убиства, јер није на време јављено Ћурувијино кретање.

– Знам да је Љубиша Драговић задужио тај аутомобил. Одмах сам га препознао, јер је на њему недостајала лајсна на вратима али и по необичним фелнама. Чак сам и ја возио тај аутомобил, на жалост, не знајући шта се десило. После убиства, разговарао сам са колегама и били смо шокирани. Били смо годинама убеђени да државна безбедност нема везе са убиством. Сматрао сам да је аматеризам укључити 40 људи у такву операцију. Онда сам променио мишљење, јер сам га имао и за случајеве „Ибарска магистрала” и убиство Стамболића, па се испоставило другачије. Давао сам превише кредита служби – изјавио је Бакшуновић.

– Да ли ви знате ко је убио Ћурувију – питала је Зора Добричанин Никодиновић, бранилац оптужених Ромића и Милана Радоњића.

– Не знам – одговорио је сведок.

Бакшуновић је, одговарајући на питања адвоката, казао да није видео Ромића на месту убиства, али је додао да га тада није ни познавао.

Председавајућа судија Снежана Јовановић предочила је сведоку на разлике између његовог исказа и оног што је раније у поступку изјавио сведок Светозар Мирчевић, такође припадник тајне пратње. Мирчевић је навео да радио-веза није радила на дан убиства Ћурувије и да су се припадници пратње сусрели преко пута „Политике” и ушли у аутомобил. Бакшуновић је изјавио да је радио-веза сигурно радила и да се не сећа да је ушао у аутомобил онако како је описао Мирчевић.

– У истрази сте рекли да сте, видевши бели „голф” у Илије Гарашанина, прокоментарисали: „Види, наш аутомобил”. Коме сте то рекли – питала је судија сведока.

– Не сећам се, некоме ко је тада био са мном, али не знам коме – одговорио је Бакшуновић.

– Да ли сте тај податак касније унели у извештај о праћењу Ћурувије –наставила је судија.

– Не, јер то није информација о кретању Ћурувије – одговорио је сведок.

Сведок Срђан Јовановић рекао је да је преузео праћење Ћурувије код Коларца, нешто пре 16 часова. Са њим је тада био нови колега Саша Ђурђевић кога је он обучавао. Било им је наложено да јављају сваку промену кретања новинара. Ђурђевић је држао радио-станицу а Јовановић му је говорио шифре из шифрарника. Ишли су пешице иза Ћурувије и Бранке Прпе.

– Дуж Кнез Михаилове, јављали смо пролазак поред сваке попречне улице и сваког познатијег објекта. У Македонској улици, срели смо Мирчевића и он нам је руком дао знак да прекинемо пратњу. Ушли смо у његов аутомобил и кренули Светогорском. Прошли смо поред Ћурувије и Мирчевић је радио-везом јавио: „Важи 47”. То је била шифра да је Ћурувија ушао у стан. Њему је тада јављено да смо завршили посао. Касније, око 17.30 часова, чуо сам вест да је Ћурувија убијен – испричао је сведок.

Он је додао да није желео да коментарише тај догађај са колегама и да је служба, после објављивања досијеа „Ћуран” у јавности, доставила припадницима некакав текст у коме је писало да Државна безбедност није учествовала у убиству Ћурувије.