На моју велику жалост, сумрак из горњег наслова нема никакве везе са вишеделном тинејџерском сагом у којој своје моћи и немоћи укрштају вампири, вукодлаци и обични људи. Кажем, нажалост, пошто је садржај серијала далеко наивнији и питомији од стварности у којој живимо. Нема спора да је та стварност безнадна готово за све грађане Србије подједнако. Међутим, сасвим је извесно да ће, с обзиром на непрестано урушавање елементарних културних потенцијала, она бивати све тежа и све неподношљивија.
Један од тих стубова културе којима су током последњих година у Србији озбиљно уздрмани темељи, а током последњих месеци гледамо како дефинитивно нестају у провалији незнања и површности, свакако је наука.
После узаврелих вишемесечних јавних расправа и полемика, писања отворених писама и медијског надговарања, после силних натезања и покушаја да се преговара, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије објавило је конкурс за нови циклус научних пројеката. Од исхода овог конкурса зависи судбина науке, али и гола егзистенција више хиљада истраживача, доктора наука и докторанада који су ангажовани на научним истраживањима. Иако је улог огроман, Министарство је читав процес расписивања конкурса спровело мимо утврђене законске процедуре и, што је још важније, мимо или у неким сегментима чак супротно аргументованим примедбама и захтевима научне заједнице. Овим је институција јавне расправе још једном послужила само као параван демократије, а на сцени је заправо окршај између обесправљених појединаца, у овом случају интелектуалне елите српског друштва, и незаустављиве бирократске машинерије која из необјашњивих или можда само имплицитних разлога вуче заједницу у провалију.
Истовремено, медији преносе више него спорне изјаве одговорног министра – о томе како он „подржава захтеве Синдиката науке”, и како је ово први пут да друштвено-хуманистичке науке учествују на конкурсу. Ове науке учествују на конкурсима за пројекте, као и друге научне области, од тренутка кад је у Србији уведен пројектни начин финансирања, а о министровој подршци захтевима Синдиката најбоље сведоче документи од значаја за конкурс који потпуно оповргавају ову изјаву.
С друге стране, научници, под претњом да би се могло десити да већ у јулу остану без плата уколико конкурс не буде реализован (што су званичници Министарства више пута јавно изговорили), отварају конкурсну апликацију. А кад тамо…. до перфекције доведена метроманска тиранија: истраживачи претворени у иксеве и ипсилоне, научни пројекти у гантограме и дијаграме, а научни радови и књиге у формуле и бројеве. Научни рад и потенцијални пројекат вреде онолико колико добијете на крају компликоване рачунске операције, наравно, под условом да умете да је решите. Да ли су инспирација оваквог система били Кафка и Ками, Хаксли и Замјатин, ти чувени писци алијенистичких и антиутопистичких романа, или је све само последица неразумевања суштине научног рада?
Но, прича о сумраку се овде не завршава. Један њен сегмент делује као да је у игру ушао режисер чувеног филма „Бразил”, у коме се због грашке зноја која прави мрљу на формулару, трајно мењајући идентитет главног актера, истом живот претвара у пакао. Наиме, супротно претходно споменутом „савршеном” формулару за апликацију, пред научном заједницом се налазе неисправне, траљаве и нетачне базе њихових научних резултата, од којих, узгред речено, зависи њихова плата и коначни скор пројекта на који конкуришу. Већ трећи пут за 10 година, Министарство у чијем се имену налази „технолошки развој” улази у конкурс са неупотребљивом базом научних референци.
И то је вероватно крај! Сада је већ извесно да ће великом броју истраживача у наредном пројектном циклусу бити смањене плате, а неки ће највероватније остати и без примања. Ко буде имао шансу да напусти брод који тоне, сигурно ће то и урадити. За оне који остају важиће парола – снађи се како знаш и умеш.
Због свега тога, молим цењену читалачку публику да ми јави ако чује да је некоме потребан потенцијално незапослени етнолог! Умем да пишем књиге и разумем се у „етно” трендове. Цена: никад повољнија!
Виши научни сарадник у Етнографском институту САНУ
