Од нашег дописника
Сарајево – Један од показатеља подељености БиХ јесте и то да никада није успела да донесе закон о празницима прихваћен од сва три конститутивна народа и да је, захваљујући тој чињеници, постала јединствена земља у свету у којој се поједини датуми празнују на једној половини њене територије, а на другој оспоравају.
Један од тих датума јесте и 1. март који Федерација БиХ од 1995. године, па све до данас, обележава као дан независности БиХ, а који Република Српска није никада признала нити га слави.
Свака прослава 1. марта, па тако и јучерашња, која је и овога пута организована само у деловима Федерације БиХ са већинским бошњачким становништвом, на српској страни оживљава сећање на почетак крвавог сукоба у БиХ.
Том сукобу претходило је одржавање нелегалног референдума о независности БиХ и убиство српског свата Николе Гардовића, 1. марта 1992. године у непосредној близини Старе православне цркве на сарајевској Башчаршији, те паљење српске заставе.
Срби нису ни учествовали у референдуму на коме је прегласана њихова воља за останак у Југославији, нити су га икада признали. Само месец после тог нелегалног референдума, одржаног 29. фебруара и 1. марта, избио је грађански рат, то јест трагични сукоб народа у БиХ у коме је било хиљаде и хиљаде жртава на свим зараћеним странама.
Отуда 1. март, како то каже председница Републике Српске Жељка Цвијановић, у перцепцији и Срба и Републике Српске, није дан независности, нити је неки посебан дан, осим што је посебан по томе што асоцира на убиство, крв, мржњу и на смрт.
„Тај датум не садржи никакву симболику нечега због чега би сви требало да буду поносни у једној држави. Асоцира и на смрт и на мржњу и на убијање и на све оно што се дешавало након тога”, каже Цвијановићева.
Тај датум, навела је она за Срну, „јесте дан чија се симболика протеже до дана данашњег”, а која се огледа „у нетрпељивости према застави Српске, према Српској, нетрпељивости према једном конститутивном народу која долази из политичког Сарајева”.
За српског члана Председништва БиХ Милорада Додика 1. март је само приватна светковина Бошњака у БиХ и трајна опомена шта би било да се нисмо изборили за Републику Српску.
„Инсистирање на том датуму као празнику, који Срби никада неће моћи славити, показује сву заслепљеност, првенствено бошњачке политичке елите која, ни након 27 година, не одустаје од политике коју симболише управо 1. март. То нам показује да у Сарајеву још живи идеја да нам могу узети право гласа, палити заставу и убијати народ”, упозорава Додик.
С друге стране, бошњачки и хрватски чланови Председништва БиХ Шефик Џаферовић и Жељко Комшић 1. март виде као један од „значајнијих датума који ће заувек остати записани у историји БиХ”. И лидер СДА Бакир Изетбеговић је поносан на 1. март јер је за њега „тај дан потврда снаге БиХ”.
На свечаном пријему који је заједно са Џаферовићем организовао у згради Председништва БиХ, Комшић је у обраћању навео, између осталог, како „борба за земљу по мери ондашњег референдума и данас траје, чини се, већим интензитетом него икада”, а потом је, као што је то урадио и Џаферовић, исказао подршку уласку БиХ у НАТО и ЕУ. На том пријему није присуствовао ни Додик нити неки други политичар из Републике Српске.
Док се јуче празновало у Федерацији БиХ, у Републици Српској је био радни дан.
