Солун – Како је парадоксално изгледало тих синоћних двадесетак секунди снимка на „Јуроњузу“, у колико је стало сведочанство о посети Анђелине Џоли мокром, импровизованом шаторском избегличком кампу у грчкој луци Пиреј.
Холивудска звезда и велики хуманитарац једва се држала на ногама у покушајима да се одупре притисцима таласа оних који су покушавали да јој приђу и додирну је.
Телевизијска камера фокус са њеног убледелог лица без осмеха помера ка широко насмејаним и срећним лицима покислих и промрзлих избеглица. Како је мало потребно за срећу и како мало за ту лажну инјекцију наде да ће већ од сутра пасти ограде на македонској граници и све оне друге на путу ка западној Европи.
Ко је кога то јуче у Пиреју утешио? Нит краћег телевизијског прилога нит снажнијег подстицаја за размишљање. За откривање слабости наших способности да судимо. За откривање мноштва ограничења наших интелектуалних инструмената расуђивања о свету и веку у којем живимо, притиснути стварношћу из које би најрадије побегли. Са или без Анђелине Џоли.
Тих неколико телевизијских секунди забележене избегличке среће није ништа спрам снажних сати и сати дугометражних документарних филмова, снимљених управо на тему највеће сеобе људи и избегличке кризе од завршетка Другог светског рата и приказаних у Солуну на 18. Фестивалу документарног филма – Слике 21. века. Већина од 300 филмова, колико их је у укупном броју на фестивалу, бави се овом темом. Ове године уведен је чак и посебан програм, под називом „Избеглице: бекство на слободу?“, а знак питања у наслову није ту нимало случајно.
У какву то слободу беже, из својих ратом, бедом или страхом разрушених домова, толики силни људи из неколико земаља Блиског истока и Африке? У ону какву смо ми за њих пројектовали, осмислили, домаштали, успут зазирући од њих јер нису наши, скроз бели, скроз „религијски исправни“? Нека од ових питања отварају се током гледања тих расних документараца сниманих истрајно, уз пуна ауторска пожртвовања, месецима и месецима. Попут грчког филма „Сањајући живот“ у режији врсног иранског документаристе Мортезе Џафарија, који је и сам искусио избеглички живот.
Џафаријев филм на најубедљивији могући начин сведочи о томе како драма избеглица нема почетка, али нажалост нема ни краја. Аутор документује само мали део њиховог неизвесног дуготрајног путовања, и то онај од турских обала до привременог шаторског насеља на грчком острву Лезбос.
Објектив његове камере постаје модерно средство за стварање историјског записа о томе шта њихово путовање значи. Аутор је свестан да је немогуће до краја забележити праву драму коју преживљава свака особа појединачно. Свако од оних пет до осам хиљада, колико их дневно у гуменим чамцима стиже само на ово грчко острво.
Џафари бележи срећна лица оних који су стигли до ове фазе свог неизвесног путовања. „У Европи су све фини људи, поштују децу“, каже у камеру средовечни Сиријац окружен својим бројним потомством. „Људски живот се поштује у Грчкој и Европи, а тамо одакле ја долазим живот нема вредност. Никакву“, каже са таквим миром један Ирачанин са малом ћерком (жену је успут заувек изгубио), излазећи из гуменог чамца који је од опасних морских струја и таласа спасио омањи рибарски брод. Заједно са Мортезом Џафаријем покушава да сабере колико је зарадио кријумчар људи само од овог једног „утовара“. Од сто до сто двадесет хиљада евра!
Сањајући живот, онај бољи и слободнији какав су гледали на МТВ захваљујући интернету, седамнаестогодишњи Алсалех из Сирије и Јашим из Ирака, бежећи од од смрти коју сеју припадници Исламске државе који су окупирали њихова села, завршили су своје избегличко путовање у затвору за малолетнике надомак Атине.
Алсалех и Јашим су јунаци грчког филма „Најдужа трка“ Маријане Економу, која је њихову затворску свакодневицу, пријатељство, суђење и ослобађање пратила пуних осам месеци. Ти дечаци који никада пре нису видели реку, а камоли велико море, и иза решетака су срећни. Срећни што су живи, што их третирају са поштовањем, што су на сувом и редовно се хране, што могу да играју фудбал, а да им због тога нико не прети смрћу. Једино им је тешко када зову своје мајке. Једну у Сирију, другу у Ирак, а тамо је рат.
Алсалеху и Јашиму и затвор значи слободу. Ону за коју су трчали најдужу трку – око два и по месеца путовања од кампа до кампа и осам месеци затвора. По изласку из затвора трка се наставља до крајње неизвесног финиша. Новца за плаћање шверцерима људи више нема. А у Идоменију је још увек спуштена рампа…
