Једна сала у Установи културе „Пароброд” од краја прошле године носи име Арсена Дедића. У част великог композитора, песника, уметника. Први се у њој као пијаниста представио – ко други до Матија Дедић. И тако најавио циклус концерата на којима ће своју виртуозност, иновативност, умеће представити нека добро позната пијанистичка, композиторска имена. Уз ограничен број места, што овом мини-серијалу даје ноту ексклузивности, 15. марта ће пред стотину Београђана изаћи – Корнелије Ковач.
– Ја ћу сести за клавир, а потом одсвирати три своје инструменталне композиције написане за клавир. Хтео сам да искористим прилику и да представим једну причу из моје књиге „Фалко и друге приче” коју ће прочитати Бранко Платиша, глумац позоришта „Бошко Буха”. Извешћемо и нумеру „Дивље јагоде” од „Корни групе” – Дејан Цукић, Дуда Безуха и ја. Али, најзначајније ми је и најдраже што ћу са још двојицом музичара извести суперсоничну комуникацију. То је начин на који ћемо комуницирати. Није џез, није класика, није рок. Све се ствара на лицу места. То је у свету већ измишљено, није нешто ново, а ја већ увелико практикујем на својим наступима – прича у разговору за наш лист Корнелије Ковач.
Објашњава како је током наступа у неким местима у унутрашњости Србије обично тражио да му предложе три добра музичара, оне који умеју добро да „владају” својим инструментима.
– Јако је важно да музичар уме да комуницира, то јест разговара са осталим музичарима из бенда. Тачка која је додирна са овом коју ћемо у „Пароброду” представити јесте тренутно стварање дијалога путем свог инструмента, условно названо импровизацијом. Инструмент уместо изговорених речи. Ја почнем са једним тоном, а они наставе. Онај који први схвати моју поруку одговори. Ми се дружимо, надопуњујемо, ми се и свађамо…. Као да свирамо неки савремени диксиленд. Има доста дисхармоније. Ми се тражимо по тоналитетима, али не наивно – каже Ковач. и додаје:
– Уз мене, који сам на клавиру, тројку чине Кристијан Млачак, сопран саксофон, јер ја обожавам његову боју и Ешреф Џанефендић који ће свирати на кахуну, некој врсти бубња и кахону, арапском инструменту. Ешраф је из Новог Пазара и врло се лепо уклопио. Већ смо имали наше надговарање и то на Врачару и у Дому омладине, али и у Сарајеву.
На нашу констатацију да је хит мејкер очито отишао у неке друге воде, воде дисхармоније – уз осмех наш гост каже:
– Човек се засити неких ствари. Као и у животу. Засити се брака па га раскине, засити се пријатељства па га прекине… засити се цигарета… Покушавам да побегнем од тоналности. Да будем истраживач. То изгледа као да су вас бацили у џунглу да тражите благо. И овде је слично, имате осећај да тражите злато. Најбољи музички израз. Овде се надигравамо, надговарамо, овде симулирамо људске односе, али кроз језик музике.
На питање како оцењује домаћу музичку сцену Бата Ковач каже како
никада није било тако јако лоше да је све пропало и да би требало да тугујемо и кукамо.
– Увек је било оних који су умели да преброде кризна времена. Ипак су неки и у тим кризним временима успели да преживе. Сви су морали таквим стањима да се прилагоде – сматра Корнелије Ковач.
Да ли је рокенрол преживео, питамо га, а он категорично тврди да јесте!
– Али, тај рокенрол данас нема довољно подршке. Емисија „Три боје” на РТС-у је позитиван помак. Тако нешто требало је одавно да имамо. Јер, ако већ музичар нема неку већу материјалну добит, бар да има подршку, да добије прилику да га људи виде и чују, да га на улици потапшу по рамену… И то је довољно, али све више фали ауторска инвентивност – сматра наш саговорник.
Присећајући се некадашњих „старих, добрих времена” он каже и како се музичка индустрија у та и таква времена није обазирала на националну припадност.
– И то је био велики плус. „Корни група” је у то време, изузев двоје певача из Београда, имала чланове из различитих република ондашње Југославије. Тражио сам певача који може лакше и брже да изведе оно што је тешко. Тако је у групи био Далибор Брун из Ријеке, па Дадо Топић из Осијека, Јосип Бочек, клавијатуриста, па сам звао Здравка Чолића, па Златка Пејаковића…
Здравка сам видео као здравог, младог, убедљивог момка са 2,5 октаве. И нашао сам особу која је, испоставило се, успела да достигне максимум. Било је то време у којем музика није познавала границе. Данас их, и те како познаје. Има региона у којима раде и мисле на другачији начин, на начин да музици стављају међе и границе. Ако ми овде можемо да одушевљено прихватамо све могуће певаче из Хрватске, Босне и Херцеговине, и то баш све, значи да је наша публика пелцована од национализма. А нас тамо избегавају. Наши музичари немају у тамошњим медијима третман какав имају њихови у нашим. То тржиште које не издаје албуме који су на екавском рекло је „Музика познаје границе”. Једна национално хомогена средина не пушта слободан проток музике с друге стране границе – оцењује Корнелије Ковач.
Зар ви не рушите те границе, питамо уметника чије познате хитове, између осталих, обрађују хрватске клапе, а он каже:
– Ја нисам током ратова трчао пред руду. Увек сам сматрао да треба да прође један период да створим свој суд.
