Gradovi

НАША ПРЕПОРУКА: Обиђите Сомбор, најзеленији град у Европи

Највећи град на западу Бачке Сомбор, је варош богате културне баштине, чувар старе традиције и неговатељ раскошне историје у којем су многи уметници и поетичари нашли свој надалеко познат равничарски мир у коме су стварали своја најзначајнија дела.

Сомбор је надалеко познат по свом зеленилу, тачније по бођошима који су донесени из долине Мисисипија још 1903. године те са правом носи епитет најзеленијег града Европе.

Не треба заборавити ни стари фијакер који и данас бледо лута улицама града одржавајући традицију прошлог времена.

Сомбор је један од најлепших градова у Србији, у коме живе људи чак 27 различитих националности, али и место у коме индустрије готово да нема, а у коме људи доста тешко живе.

Док су у само 50 километара удаљену Суботици дошли Сваровски, Сименс, Аметек дрункенмоторен, Континентал и многи други инвеститори који запошљавају хиљаде радника, Сомбор је по том питању остао празних рукава, а људи без посла.

Туризам је можда највећа, али и потпуно неискоришћена шанса Сомбора.

Симболи Сомбора или Зеленграда,  како га неки зову су Народно позориште, Градски музеј Сомбор, Модерна Галерија, Галерија Милан Kоњовић, Галерија Саве Стојкова, Српско читалачко друштво и многе друге институције седиште су нашле управо у Сомбору и због тога га вреди обићи.

Просечна надморска висина сомборског атара је само 90 м.

Сомбор се налази 50 км југозападно од Суботице, 100 км северозападно од Новог Сада, 175 км северозападно од Београда, 220 км јужно од Будимпеште и 345 км југоисточно од Беча.

Према подацима Пописа становништва из 2011. године у Сомбору је живело 85.903 становника.

Укупна дужина сомборских улица је 120 км, постоји 9 скверова, 4 парка, дужина дрвореда је 121 км, а број стабала 18.000.

Уз име града Сомбора стоји епитет најзеленијег града, чиме се житељи Сомбора веома поносе.

Град се поноси својим стаблима бођоша, липе, кестене ,платана, тисе,а има и гинко, тулипановац, секвоју смештеним у дрворедима, четири парка и две шумице.

Богата историја овог града свакако укључује и чињеницу да се у њему налази најстарија институција за средње образовање на српском језику.

Град је такође познат и као дом великог броја мањих удружења укључујући и хрватско удружење Владимир Назор, Јеврејску област и неколико мањих организација.

Корени Сомбора, данас познатог по сачуваном старинском урбаном лику, бујном зеленилу и јединственој културно-просветној баштини, досежу на крај XIV века, када је настала његова претеча, насеље Сентмихаљ (Свети Михаило) у средњовековној Бодрошкој жупанији.

Ово насеље припадало je властелинској породици Цобор, чије је име убрзо постало и део назива места. Изградњом тврђаве с каштелом и доминиканског манастира с црквом, крајем седамдесетих година XV века, Цоборсентмихаљ се издигао из свог руралног окружења међу већа и значајнија насеља тадашње Бачке. Након турског освајања 1541. г. ово насеље се бележи данашњим именом Сомбор, као значајно војно-трговачко и нахијско средиште Сегединског санџака.

Турским повлачењем (1687), Сомбор постаје град српских и буњевачких милитара (граничара), који од 1702. до 1745. г. има статус војничког шанца на Потиској војној граници.

Укидањем војничког статуса (1745), Сомборци започињу трогодишњу борбу за добијање статуса слободног и краљевског града, која се завршила 17. фебруара 1749. године, када је аустријска царица Марија Терезија потписала елибертациону повељу којом је Сомбор уведен у ред слободних и краљевских градова Угарске краљевине.

Сомборци су за добијање ове привилегије морали да плате висок износ од 150.000 сребрних форинти. Oва скупо, али не и залудно плаћена привилегија, омогућила је да се град током наредних деценија развије у значајно урбано, административно, привредно, културно и просветно средиште Бачке. Од 1786. г. Сомбор је и формално седиште Бачке (од 1802. г. Бачко-бодрошке) жупаније.

Град је половином XIX века, по броју становника и степену урбаног развоја, био већи и развијенији од тадашњег Београда, Новог Сада, Загреба или Осијека, а у њему се оснивају или раде културно-просветне установе попут Српске учитељске школе и Гимназије, Српске и Мађарске читаонице, Градске библиотеке, Градског позоришта, Историјског друштва (претече Градског музеја), Слободног лицеја, Певачког друштва, Грађанске касине, хуманитарних и спортских удружења итд. Након Првог светског рата, Сомбор је припао Краљевини СХС, а после укидања жупанија (1925) постао је регионално средиште северозападне Бачке.

Просветна традиција Сомбора утемељена је у другој половини XVIII века, оснивањем градске школе „Норма“ (1778), амбициозног, младог и ученог српског просветитеља, књижевника и преводиоца Аврама Мразовића, који је у својој школи покренуо и прве течајеве за оспособљавање српских учитеља.

На традицији ове школе, након њеног гашења (1811), царски саветник и просветни надзорник Урош Несторовић основао је 1812. г. у Сентандреји прву Српску учитељску школу (Препарандију), која је, четири године касније (1816), пресељена у Сомбор.

Дуго година то је била једина школа за образовање српских учитеља.

Сомборска Препарандија је, испочетка, радила као двогодишња, затим, од 1871, као трогодишња, од 1896. као четворогодишња, а од 1929. године као петогодишња школа.

Високим педагошким дометима, квалитетом наставе, опремљеношћу и организацијом, Препарандија у Сомбору представљала је најугледнију и најцењенију учитељску школу на целокупном српском језичком простору, а уз Карловачку и Новосадску гимназију, те Богословију у Сремским Карловцима, припадала је реду најстаријих српских школа.

 У Другом светском рату, борећи се на страни антифашистичког покрета, погинула су три професора и 54 ученика сомборске Учитељске школе.

Од 1920. г. сомборска Препарандија, раније конфесионална, постала је Државна учитељска школа и као таква радила је до 1973. године, када је прерасла у шестогодишњу Педагошку академију (од 1980. г. у саставу Универзитета у Новом Саду).

У лето 1993. г. Педагошка академија прерасла је у Учитељски факултет у Сомбору, који од 2006. г. носи назив Педагошки факултет, једина сомборска високошколска установа.

Н.П.

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh