Ужице – Заборав је одавно прекрио име и дело Александра, последњег краља из династије Обреновића, а Ужичане и данас на вредну прошлост овог града подсећају четири велике и значајне грађевине из његовог доба.
Преврате, ратове, револуције, бомбардовања, ломове, транзиције издржале су, и још стамено стоје, ужичке зграде Гимназије, некадашње ткачнице, најстарије хидроцентрале и овдашње касарне. Простране, чврсто озидане оне су, било дограђене или опустеле, на видику и ововремених генерација.
Младости ужичкој, ипак, недовољно се говори о том времену преласка из 19. у 20. век и тадашњим постигнућима у овом крају. Тек какав једва приметан запис још сведочи о доприносу последњег Обреновића, с тим што је видљив онај на Поповића чесми пред зградом Гимназије: „Ужице 1900., под владом Александра I, господара и краља Србије”, уклесано је на њој.
Прва од поменуте четири зграде подигнута је Гимназија, и то 1893. године. Ужичка реалка била је најстарија просветна институција Срба у овом крају, заживела као полугимназија још 1839. а као потпуна реалка 1887. године, с тим што је своје здање стекла у време владавине Александра Обреновића. У тој згради, касније дограђеној, и данас уче ужички гимназијалци.
Уследила је коју годину затим градња највеће технолошко-историјске вредности коју Ужице поседује – хидроцентрале „Под градом” на Ђетињи, прве по Теслиним принципима наизменичних струја у овом делу Европе. На иницијативу предузимљивих ужичких газда акционара, с тим што је камен темељац за ужичку централу поставио последњи Обреновић маја 1899. године. Прорадила је на Илиндан 1900. „сину виђело из ријеке” викали су тада изненађени Ужичани. У својој 119. години она је сада музеј пред којим је споменик Тесли, а струју још производи оригиналним „Сименсовим” машинама. Изузетну историјску вредност ужичке старе даме ваљда неће умањити ни доградња једног њеног дела коју у последње време изводи ЕПС.
Ова најстарија електрана грађена је не само због електрификације Ужица већ пре свега да овдашњу Ткачку радионицу, фабрику покренуту 1901. године снабдева јефтином енергијом добијеном од снаге реке. Ткачница је дуго потом радила, чувене пешкире и друге тканине производила, и као „Цвета Дабић” па касније „Фротекс”, да би с краја 20. века ушла у кризу из које се није извукла. Потонуло је то предузеће, текстилне машине су изнете, погони одавно зврје празни. Ипак, опстала је пространа грађевина са димњаком који сеже у небо, понеки од њених простора има и намену, па ће ваљда бити преуређена да још коју деценију потраје.
Празна као објекат бивше Ткачнице сада је и зграда касарне у Крчагову, такође прављена у доба Александра Обреновића. И за њу је овај владар маја 1899. поставио камен темељац, па је та монументална грађевина у употреби као касарна „Четврти пук” била од 1900. године. У овом столећу не користи се као војни већ као цивилни објекат, у власништву града. Део зграде је празан и оронуо, а у другом је галерија, архивски депо, изложбени простор. У некадашњем касарнском кругу сада су зграда МУП-овог форензичког центра, продајни објекат и ново здање Студентског центра.
Краљ Александар заслужан и за туризам
– Заиста су те последње године 19. и прве 20. века биле плодоносне за развој ужичке вароши. Ти подигнути објекти имали су прворазредни просветни, економски и војни значај за целу западну Србију – каже за наш лист 87-годишњи ужички историчар Драгослав Риле Богдановић и закључује: – Ни у ово време не би било лако направити такве монументалне грађевине. Сматрам да је неправедно заборављен допринос тадашњег краља Александра Обреновића напретку Ужица, а та династија је била привржена овом крају. Пре свега због њеног родоначелника књаза Милоша, рођеног у пожешком селу Добрињи, који је у Првом устанку био војвода ужички. Не заборавимо да је Александар Обреновић имао и кључне заслуге за почетак туризма на оближњем Златибору, по коме су названи Краљева вода и Краљев трг.
