Покушавајући себе да издвоји из незадовољства које кружи Србијом, опозиција је грађанима понудила на потпис Уговор са народом, својеврсну брачну понуду у којој би за мираз добила подршку за повратак на власт.
Може ли листа уопштено дефинисаних, памфлетски срочених обећања да мотивише људе који очекују системске промене и стварне реформе? Зашто би разочарани људи који захтевају демократско, социјално и морално оздрављење Србије поверовали опозицији окупљеној с коца и конопца политичког спектра и састављеној од махом изношених лица?
Људи на улицама не верују ни властима ни опозицији. Аутентична енергија протеста није скривена у опозицији, како покушава да представи власт, нити је искључиво усмерена према ауторитарном режиму, како тврди опозиција. И једни и други би да, свако на свој начин, стишају/присвоје демонстранте док би демонстранти да промене њих како би коначно добили функционалну демократију.
Власт се нада да ће незадовољство утихнути пред новим комбинованим десантом на јавни простор, али губи нерве приводећи активисте протеста „Један од пет милиона” због лепљења налепница на просторије СНС чијим активистима није забрањено да своје плакате каче свуда по граду. Опозициони савез од 34 групе верује да ће капиталисати нудећи Уговор са народом. Где ће бити оверен? У суду, код нотара? Колико људи да га потпише да би био валидан? Како ће народ да санкционише другу уговорну страну уколико не испуни обећања? Када ће се знати имена експерата из владе у сенци? Ко ће, сем народа, сносити последице неиспуњених обећања која деле исти они који су своју шансу испустили?
Није „Уговор са народом” српска ексклузива. На идеју потписивања „Уговора са Америком” дошли су републиканци уочи избора за Конгрес 1994. Успоставили су чврсто идеолошко јединство и понудили манифест од 10 тачака који их је обавезивао да за првих сто дана спроведу неке конкретне реформе. Тактика је функционисала јер су републиканци први пут од 1954. добили већину у оба дома Конгреса, али испоставило се да већина елемената уговора није испуњена а неке је блокирао председнички вето Била Клинтона. Силвио Берлускони је уочи мајских избора 2001. потписао „Уговор са Италијанима”, програм петогодишњих реформи од пет тачака. Победио је, а касније анализе кретале су се од тога да није испунио ништа до половичног успеха. Суд у Милану је 2009. пресудио да уговор није имао правну ваљаност и да Берлускони није имао обавезу да поштује правно необавезујући документ.
За разлику од америчких републиканаца и Берлусконија, шансе српске опозиције да победи на изборима су више него слабашне. Александар Вучић неће добровољно испунити захтеве о условима за фер гласање.
Најава бојкота избора и напуштање рада скупштина је редак конкретан став у српском уговору срачунат да се сви они који Вучића подржавају са Запада замисле ко им је партнер, каква је то „демократија” у којој су десетине хиљада људи стално на улицама а опозиција присиљена да изађе из скупштинских клупа.
Српска опозиција је умногоме талац грешака и нечињења из времена када је била на власти, а не делује да има потенцијал да се истински прочисти и скине рђу од које је кородирала. Народнофронтовски Савез за Србију је галиматијас националистичких десничара, центриста и либералних левичара које је ујединила идеја рушења Вучића. Промена лидера је легитимни циљ али није политика.
Прочитао сам пажљиво уговорни списак лепих жеља од седам тачака и анекс од 12 чији акценат није на ономе што власт није урадила, већ на обећањима шта ће они остварити. СзС нуди уговорна обећања али не и јасну политику око придруживања ЕУ и решења косовског проблема.
Зар неко заиста мисли да ће Запад подржати формацију која нема став око два кључна питања ове земље? Америчке или немачке прагмате ће закључити да им је, у недостатку квалитетнијег избора, боље да подржавају Вучића. Џаба један опозициони лидер одлази за Вашингтон да би америчку администрацију спречио да не подржава Вучића. Важније би било да обезбеди подршку домаће јавности. А за то је неопходна озбиљна политичка агенда ослобођена досовског вируса – од кога се његова формација није вакцинисала.
Одавно сматрам да Србија не заслужује овако лошу опозицију. Безидејну, притиснуту компромисерством на ивици противприродног блуда, неспособну да уверљиво артикулише незадовољство које су људи изнели на улице – без њихове помоћи. Важно је, кажу, „да све колоне дођу до Славије, а после ћемо да видимо”. То „после” ме највише брине. Шта је реалност Дана после? Распад. Дезоријентација јер би свако вукао на своју страну уз велику вероватноћу да би наставили да причају о реформама – које неће.
Решење? Ту је, надохват руке. На улицама и трговима. Тим људима треба заклон од власти неспремне да се коригује, која само чека да машина протеста изгуби пару. Треба им и подршка како би одолели опозицији која би да их заводљивом песмом сирена поткупи Уговором са народом. Вакуум би могли да попуне протести тако што ће се организовати, консолидовати и каналисати своје захтеве. Што ће имати чвршће руководство, адресу на коју би неко могао да им пише. Политичком сазвежђу Србије недостаје странка која ће знати да артикулише спонтане захтеве народа са улице.
Одавно се није тако јасно чуо глас који тражи структуралне промене у земљи у којој ниједна власт до сада није показала спремност да ствара друштво истинских демократских слобода. Господо у Вашингтону, Лондону, Берлину или Паризу почујте поруке које се шаљу из читаве Србије.
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
