Недавно сам у рубрици „Погледи” („Политика”, 21. фебруар) прочитао прилог на тему социјално предузетништво. Овај модел запошљавања наших радница старијих од 50 година био би далеко бољи од тога да мерама економске политике стимулишемо стране инвеститоре, дајући им подстицајна средства у износу од 10.000 евра. Нисам против доласка иностраних компанија у Србију. Напротив, камо среће да их је више, под условом да радници не буду „обесхрабрена” група – најјефтинији ресурс у загрљају неолибералне елите.
Помера се старосна граница за одлазак жена у пензију. Притом, социјално „одговорна” држава продужава радни век српске жене – посттранзиционе губитнице, нудећи јој статус европске грађанке – мајке, даме која је свој радни век провела у социјално одговорном окружењу, док је наша грађанка на својим плећима носила терет незапамћеног друштвено-економско-социјалног тумарања од краја осамдесетих година 20. века до данас.
За анализу ефеката благодети радно-пензионог законодавства одабрали смо радноактивну жену која је рођена 1959. године, проживела-преживела Југославију, СЦГ и сада живи у Србији. Жену мајку, која је подизала децу уз хиперинфлацију од 313.000.000 одсто, без пелена, сапуна, детерџента… уз санкције УН, грађански рат у окружењу и агресију НАТО-а. Тиме се не исцрпљује листа социоекономских промена које прате радни век поменуте жене мајке.
Европејство с манирима „руши све што подсећа на социјалистички модел уређења” с пуним устима промовише демократију. С друге стране, тај модел демократије више је „виртуелни” него реални. Настаје грабеж друштвене имовине, на сцену ступају самозвани „експерти”, министри, менаџери, креатори економске политике без дана радног стажа. Српска привреда се преструктурира по моделу „експерименталне економије”: партократске приватизације, поремећеног система вредности, корупције, брзоплетог стасавања нове високообразоване елите, највишег академског звања доктор наука.
Глобална економска и финансијска криза 2008. године разоткрива да је дотадашњи модел привреде Србије неодржив. Ступа на сцену нова политичка елита, која уместо потрошачки вођеног развоја земље промовише модел штедње (стезања каиша). Уводе се нове мере „стабилизације” привреде и смањења буџетског дефицита, попут солидарног пореза, ограничавања раста плата и пензија.
Поменута радноактивна жена, коју смо ставили у центар анализе транзиционих „новитета” у Србији које са собом доноси неолиберални концепт економије, стиче право за одлазак у пензију 2023. године. Уз то, многе од њих још издржавају незапослену децу и унучиће, делећи с њима и са својим родитељима стамбени простор.
Иако нисам ни лекар, ни индустријски психолог, психијатар, нити социјални радник, да бих могао дати оцену „радне способности” једне такве жене-даме-мајке-грађанке Републике Србије, ипак се отвара питање да ли ће, и с којим квалитетом психифизичких способности, дочекати пензију и колико ће уживати у њеним „благодетима”. Да ли ће моћи да „компензује” своју немаштину из младости и да ли ће као пензионерка 2023. моћи да купи лекове и унуцима рођендански поклон.
Усуђујем се рећи да је на сцени изнуђена „нехумана” мера, која не иде наруку посттранзиционој радници-грађанки-мајки. С друге стране, чујем глас социјално (не)одговорне елите, која из уста не „избацује” реч пензионери. А како и не би кад их је превише у Србији.
Професор Економског факултета у Нишу
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
