Иако упис првака за школску 2019/2020. годину званично почиње 1. априла, сви родитељи будућих ђака првака у Србији који желе да им дете похађа школу која се не налази на територији њиховог пребивалишта имају рок до 1. фебруара да изаберу школу.
Како у разговору за наш лист истичу представници Министарства просвете, пријава се подноси школи у коју родитељ жели да упише дете. После овог рока ђаци могу да се упишу само у школу којој територијално припадају по адреси становања. Школа има рок до 30. априла да обавести родитеље да ли је прихваћен њихов захтев да упишу дете у школу којој оно територијално не припада.
Надлежни апелују на родитеље да поштују рокове, јер поједине школе не могу да прихвате сву заинтересовану децу – било због тога што немају довољно учионица или зато што се у разред може уписати оптималан број ученика. Мада Министарство нема евиденцију о броју поднетих родитељских пријава, у сваком граду постоје такозване популарне школе у које велики број мама и тата желе да упишу своје дете.
Приликом пријаве детета родитељ, односно старатељ, у секретаријат изабране школе доноси следећа документа: извод из матичне књиге рођених, уверење о пребивалишту детета, потврду о похађању припремног предшколског програма коју издаје вртић или школа у којој дете похађа предшколски програм и потврду о запослењу родитеља. Ова потврда је потребна ако родитељ жели да дете иде у одељење са продуженим боравком. Осим тога, школи је потребно поднети и доказ о пребивалишту родитеља, као и доказ о обављеном лекарском прегледу и извршеној вакцинацији будућег ђака првака.
Осим тога, неким родитељима је згодније да дете похађа школу која се налази у близини њиховог радног места или у крају у коме живе бака и дека који су вољни да воде рачуна о детету док су родитељи на послу.
Иако нико не доводи у сумњу родитељску жељу да њихово дете буде уписано у „најбољу” школу, можда неку мање попуњену или тамо где живе бака и дека који ће унуке, посебно у млађем узрасту, прихватати после часова и водити кући док родитељи раде, психолози скрећу пажњу да измештање детета из краја у којем живи није увек добра идеја.
– Полазак у школу стресан је за свако дете, а овај стрес додатно интензивира чињеница да се дете измешта из краја у којем живи и у којем му се налази друштво и премешта у нову и њему непознату средину. На тај начин се ремети природна социјализација, јер је дете у узрасту од шест-седам година већ стекло своје друштво у комшилуку. Уз то, велики број деце у обданишту похађа припремни предшколски програм и та деца често бивају уписана у исту школу као нека врста „мини разреда” – објашњава психолог Ана Влајковић.
Осим што се пребацивањем у нову средину ремети процес социјализације, ранијим буђењем детета и каснијим враћањем кући ремети се и природни биоритам ђака првака. Детету се „краде” један сат драгоценог јутарњег сна и оно најчешће остаје у продуженом боравку у којем чека родитеље.
– Школа је тако „скројена” да одговара биолошком часовнику детета, а не радном времену родитеља. Дете које чека родитеље да дођу по њега у школи проводи више од осам сати, а након наставе неретко се вози на још неку ваншколску активност и кући враћа у вечерњим сатима. Осим што је ускраћено за одмор и игру, која је најважнија споредна ствар у животу детета нижег школског узраста, оно је ускраћено и за дружење са другарима из краја. Резултат целе те „акције” јесте да је дете тужно што се одваја од другара, уморно и неиспавано због ранијег буђења и често збуњено због адаптације на нову средину. Социјални односи са другарима из краја временом се проређују или своде на дружења викендом, а пријатељства прекидају или слабе. Због тога многа деца неретко реагују регресијом, односно спуштањем на раније ступњеве развоја – закључује наша саговорница.