У изборној кампањи – која, званично нас уверавају, није ни почела, јер избори нису расписани – рабе се све нам добро познате теме. Међу њима највише „економски развој” и „европске интеграције”, а некако најмање уставноправни статус наше јужне покрајине Косова и Метохије. Међу темама је и релативно нова: избеглице са Блиског истока. Народ који је напустио споља и изнутра разрушене државе, у хиљадама путује ка западној Европи. Тај пут пролази Србијом, па наша власт и свеколико јавно мњење заузимају и мењају ставове према том питању. Они се крећу од интересне несаосећајности, одсликане у ставу да треба поставити ограду (зид) на граници и тако се заштити од незваних дошљака другачије културе, вере, нације, расе, до мишљења да Србија треба сасвим да се отвори према тим невољницима, прими их и интегрише у своје друштво („фали нам здравог и младог људског супстрата”), јер смо јачи што „нас” је више.
Ако се уопште може јасно препознати, политика наше власти када је реч о томе некако је безбојна, измирљива, негде између крајности. И ми ћемо попут других. Други су, ваљда, ЕУ, Немачка, Аустрија, Мађарска, Грчка – међу којима нема једногласја, нити сами знају за право решење. Мењају предлоге готово месечно. Између тих предлога пружа се одређена помоћ избеглицама.
Погледујући у њих („Немачку треба следити” и „треба веровати у немачку реч” и сл), наша власт је изгледа понудила (незнано коме) конкретна решења. Најновија информација је да ће Србија примити и (трајно) сместити шест хиљада избеглица. С тим у вези иду и конкретни градови смештаја, од Суботице до Тутина, Алексинца, Прешева…
Без обзира на то шта ће бити од ове идеје, морало би се већ пре кројења планова и прихватања „квота” имати у виду колики простор свему томе оставља Устав. У њему, када је реч о томе, постоје „европски стандарди и вредности” – „забрањено је предузимање мера које би проузроковале вештачко мењање националног састава становништва” (чл. 78). Ова забрана се, додуше, експлицитно односи на подручја где „припадници националних мањина живе традиционално и у значајном броју”, а управо су то градови попут Суботице, Тутина или Прешева. Насељавање избеглица по таквом неком „кључу” јесте вештачко, напречац, административно мењање националног састава становништва, а никако природна и спонтана миграција људи узрокована послом, образовањем, уопште тежњом ка бољем животу.
Евентуални план о насељавању („смештању”) у Србију већег броја избеглица (на пут Европе чека их, наводно, два милиона), више десетина хиљада, рецимо, представљао би вештачко мењање националног састава становништва читаве државе. Тиме би се угрозио уставни статус и већинског српског народа. Уставна забрана из поменутог члана би се аутоматски морала шире тумачити, па би масовно насељавање избеглица у било ком делу државе било противно Уставу. Овде би додатни проблем представљало мењање националне структуре мешовитих средина јер у некима од њих Срби већ чине малобројније становништво. Насељавањем избеглица удео Срба у таквим срединама би се још више умањио.
Знамо да с ауторитативним (од стране власти) кршењем Устава имамо искуства. Не треба даљег доказа од ампутације Космета „Бриселским споразумом”. Још једна, у најави, повреда Устава могла би да прелије чашу. Вишекратним повредама Устава не стиче се имунитет, нити се озакоњује навика да се, по потреби, крши највиши правни акт. Нема ту опроста од одговорности. Напротив, корак више у неуставност, два су корака ка анархији у којој се сече мимо мерења и вагања. Да се тако не деси, не дајмо Устав.
Професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду
