Novosti online

Васкрс у Мелбурну

Наш осамнаести Васкрс у Аустралији. Све је исто као и код куће; радост и нада у нови живот, бојена јаја, воштаница на столу. Напољу еукалиптуси уместо липа, кукубаре и папагаји уместо жуња и славуја. У нашој улици мирно као и других недеља, само пред кућом грчке фамилије више кола него обично. Васкрс је свуда исти ма где био, зато што је Васкрс у срцу и свуда се са собом носи. Донели смо са собом у Мелбурн и своју славу, икону Светог Ђорђа и довели двоје деце. Дошли са намером да останемо, започнемо живот без страха од будућег дана, без породичних партија и лажних месија, посвећени својим професијама, деци и пријатељима.

Током првих посета Србији родбина нас је питала јесмо ли срећни сто смо у Аустралији. Обично сам одговарао да смо више срећни што нисмо овде, а да ћемо тек видети како је у Аустралији. Плашио сам се да кажем како је све добро да, не дај Боже, не урекнем све оно што је око нас. Мора да је људима падало тешко кад им кажеш да си срећан што ниси у својој земљи. Кажем мора да им је било тешко јер је мене то кидало и убијало. Како може неко да буде срећан што не живи са својом породицом, не може да види родитеље и браћу кад хоће, помогне им кад затреба? Како да будеш срећан кад не радиш за напредак свог народа и државе него помажеш изградњу неке далеке колоније, основане много касније него што су твоји корени запарали драгачевске гајеве? Јеси ли ишао у школу, коју је неко други плаћао, да своје знање поклониш и продаш некоме ко није пре тебе ни чуо за зелену шумадију, а некмоли је видео? што гајиш кромпире и јагоде у пустињи, а не у плодном Поморављу? Мислиш ли да те не гледа иста звезда са неба, био ти на северној или јужној полулопти?

Многе су ноћи непроспаване и приче незаписане иза мене после ових осамнаест година у Аустралији. Да ли је то носталгија? Можда јесте, али биће да није јер ми не смета што овде нема многих ствари које су у Србији свакодневница. Нема шалтера са малим рупама направљених у висини груди поданика тако да мораш да се сагнеш, понизиш и непристојно напућиш, излажући себе највулгарнијим помислима осталих молилаца у дугачком реду. Нема кумове сестричине запослене преко партијског шефа да ти дели памет у фирми која пропада задњих 30 година. Нема мириса свеже умлевене кафе и флаше вискија у шареној кеси кад идеш да видиш лекара. Корупција и простаклук су постали нормални аршини провинције и политички ангажованог дела популације. Коме би то могло да недостаје и да још зажали што тога овде нема?

Наши земљаци који овде од носталгије пате обично жале за стварима које и нису обичном, да не кажем нормалном, човеку у животу важне. жали се овде за бабином пршутом и кајмаком. Та се весела баба иначе само помиње у реченицама са тим провијантима. Нема ње да се помене у бакиним причама о вилама, распеваним прелима и лицитарском срцу сто јој комшија кријући купио кад је оно био задњи вашар пред несрећни рат. жали се за „правим” ћевапима и палачинкама пуњеним еурокремом, фрукталовим соковима… Један каже: Моји су имали станчугу од 52 квадрата са терасама, ја нисам морао да радим до краја свог живота, а дошао сам у ову проклетију да рмбам. Други вели: Запослио сам синовца, јес’ ме коштало и радно место и диплома, али ништа не ради. Трећи ће опет: Ја вадим српски пасош за пола сата. То само траје док секретарица код мог пријатеља из полиције, званог Бургија, скува по кафу. Ја почнем да му причам како се у Аустралији мучимо са одржавањем друге куће и како су нам набили скупа осигурања и регистрације за европска кола. Па док ја само почнем да причам шта возим, шта вози жена а шта смо купили деци пасош стиже на тацни, врућ испод апарата. Никад нисам сазнао који је то апарат који у Србији испљувава топле пасоше, али га сваки наш повратник-носталгичар помиње у хвалоспевима како је у Србији добро кад знаш „праве људе”.

Сад, је ли срећа побећи, не бити у земљи која је наопако постављена и дуби ни на небу ни на земљи? Јесте само ако ти твоју срећу не желиш да делиш са другима. човек овде може бити задовољан све док ствара и користи благодети грађанске државе и не помишља како би било добро да се иста таква држава успостави тамо далеко.

И шта ако пожелиш и покушаш да нешто урадиш? Свака власт или онај који претендује да се дочепа власти у Србији нас изгнане не помиње. Нема тог програма или партије која се залаже да се из света поврате грађани који су научили различите језике, раде за светске коорпорације, стекли нова искуства у организацији и руковођењу. Стекло се и мало новца којим би могле да се купе путеви и железнице, запуштене фабрике, запарложене њиве, да се народ запосли и произведе оно што му треба а не да то у бесцење прода Арапима, Кинезима, Русима или поклони пријатељима из САД и ЕУ у замену за политичку подршку. Ваљда што ми овамо плачемо кад се помену Косово и Јасеновац, што жалимо изгубљено и отето – ваљда зато што смо ми меког срца ми никоме не требамо.

А срце је вероватно везано на неки чудан дугачки ластиш који се напреже до одређене границе. што си даље од домовине, та веза измедју твог срца и шареног пејзажа што се види са прозора породичне куће све више затеже, вуче назад и јача уместо да попушта. Сваки материал што га је човек направио би временом попуштио, али не, ова веза не слаби, штавише она је све јача, све мање еластична и флуидна, све више чврста и дефинисана. Било срце у Аустралији или Србији, у њему су увек Србија и Васкрс.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh