Избори за Европски парламент који ће се одржати у мају нису ни изблиза толико важни колико се то претпостављало само последњих неколико година. Нису пресудни због тога што је нарушен систем функционисања Европске уније: што се одлуке доносе заобилажењем оних држава које нису сагласне тако што се све чешће прибегава изгласавању квалификованом већином уместо једногласно. Потом, због све веће поларизације снага и „искораку” у национално одлучивање држава чланица, као и различитих приоритета и неспремности да се беспоговорно следе одлуке које нису у интересу сваке појединачне државе.
Иако је Европски парламент једино тело ЕУ које се бира на директним изборима, одлучивање у њему је више него икада условљено договором на највишим нивоима власти. Европски парламент даје предлог, рецимо, да се покрене казнени поступак против неке чланице (Пољске и Мађарске), али је мало оних који верују да је таква одлука потекла од европских парламентараца. Европски парламент изгласава резолуције које нису обавезујуће, али служе да се на основу њих покреће одлучивање у другим европским институцијама.
С друге стране, за одређивање политике ЕУ све су важнији избори у националним државама, односно ко води владе држава чланица и у ком смеру. Национални избори одређују да ли ће у Савету ЕУ бити шефови држава и министри из националних, левих или центристичких странака, што одређује степен „сарадње” са тренутним курсом који задаје Европска комисија, односно људи који стоје иза ње. Савет ЕУ је, рецимо, познат по својој „шизофреној” позицији: истовремено представља међувладину и наднационалну институцију. Међувладином институцијом га чини то што у његов састав улазе представници влада држава чланица, док се наднационална компонента највише испољава у начину доношења одлука.
Наиме, поред одлука које се доносе једногласно, Савет ЕУ може да доноси одлуке и двотрећинском већином присутних, али су онда све чланице обавезне да поштују и примењују одлуке, чак и уколико нису гласале за њих. Такође, представници држава чланица које улазе у састав Савета ЕУ заступају националне интересе, док је, с друге стране, Савет колективни орган који би требало да чува интересе ЕУ.
Како је ЕУ запала у тешкоће, које су постале најочигледније поводом мигрантске кризе, правила су почела да се мењају. Један од примера је реизбор председника Савета ЕУ Доналда Туска. Упркос снажном противљењу Пољске, која је пре скоро две године била спремна да жртвује све важне закључке самита ЕУ у Бриселу, Туск (који је бивши пољски премијер и супротна политичка опција влади Јарослава Качињског) изабран је према правилу квалификоване већине.
На помолу је још један преседан. Европски парламент је предложио закон који ће условити исплату новца из буџета државама које, по оцени европских институција, не поштују владавину права. Мађарски премијер Виктор Орбан, кога би поред пољске владе, по свему судећи, требало да „сачека” овај закон – рекао је да се ЕУ спрема да прекрши властита правила. Уколико намерава да по сваку цену казни Мађарску и Пољску, ЕУ ће морати да прибегне правилу о гласању већине, иако је, како је подсетио мађарски премијер, усвајање буџета једна од важних одлука које се доносе једногласно.
Иако је још 2003, амерички министар одбране Доналд Рамсфелд проговорио о подели на „стару” и „нову” Европу, говорећи о државама које јесу или нису учествовале у интервенцији у Ираку, дуго се водило рачуна да се користе еуфемизми. Тако су смишљане синтагме о „Европи у више брзина”, „Европи концентричних кругова” и државама које желе „више” или „мање Европе”.
Данас се више ништа не ради у рукавицама. Када Макрон каже да су Француска и Немачка језгро, а да остале државе које не желе да прате њихову политику могу да остану на периферији ЕУ, онда му Орбан одговори да је Макрон „непријатељ број један”, јер је лидер „промигрантских снага”. То више нико не доживљава лично, него као питање будућности своје државе. Али за сада нико не би да прогнозира да ли ће ови тектонски потреси у ЕУ привући више гласача на изборима за Европски парламент од 23. до 26. маја ове године, него оних 43,1 одсто пре пет година или 41 одсто 2009. године.
Док представници либералног концепта ЕУ покушавају да укроте суверенистичке покрете и државе, пресудна чињеница постаје ко влада против интереса свог народа. Успостављање све више национално оријентисаних влада у ЕУ, које „језгро Европе” назива „популистичким”, највећа је претња концепту да нека наднационална влада зна шта је најбоље за сваку чланицу. Тако се и догодило да лидер десничарске Лиге за север и потпредседник италијанске владе Матео Салвини иде у Варшаву и с лидером владајуће пољске странке Јарославом Качињским договара, не неки обичан савез, него како да осовина Италија–Пољска замени досадашњи мотор ЕУ Француска–Немачка.
Након што је амерички председник Доналд Трамп рекао да је НАТО превазиђена организација која је изгубила сврху, није немогуће да за коју годину процес који се одвија у ЕУ резултира нечим што би једни назвали крајем ЕУ, а други премештањем средишта и дефинисањем нових циљева и уједињујућих фактора.
