Од нашег специјалног извештача

Јерусалим – Када се кроз капију Јафа закорачи у стари град, опасан каменим зидовима из времена султана Сулејмана Величанственог, тешко да је могуће одмах доживети библијски Јерусалим. Бука доставних возила и таксија која се преплиће са жамором туриста оставља пре утисак да улазите на неки левантски базар него у Свети град три вере и дом једног Бога.

Ипак, од хотела „Империјал”, који је још крајем 19. века гостио имућне викторијанске ходочаснике, започиње авантура. Што сте ближе неком од три светилишта – Зиду плача, Цркви Васкрсења Христовог или џамији Ал Акса – првобитно разочарење ипак прераста у узбуђење. Чини вам се да је небо, које се једва види из уских улица, на овом месту некако ближе земљи.

Да ли се то изнад наших глава додирују небески и земаљски Јерусалим? Ипак, ходамо по позорници на којој је, по библијском предању, започела и на којој ће се завршити историја света.

Недалеко, на брду Морији, Бог је кушао праоца Аврама да принесе као жртву свог сина Исака. На тој заравњеној гори цар Соломон је подигао први, а после повратка Јевреја из вавилонског ропства Зоровавељ и Ирод други Јерусалимски Храм. У том истом храму, Исус Христос је проповедао, због чега је разапет на Голготи, да би трећег дана васкрсао. С тог места, где се данас налази Златна купола на стени, по исламском учењу пророк Мухамед се узносио у визијама на небо, где је од Алаха примао заповести.

Мистична усхићеност у сусрету са овим светињама за многе може бити и „опасна”. Није чудо што се после обиласка овог града педесетак туриста годишње враћају кући умишљајући да су добили месијанске моћи. У психијатрији је ова дијагноза позната као „јерусалимски синдром” (психотичка декомпензација мoтивисана верским заносом изазваним близином светих места у Јерусалиму).

Али, овај комад земље, за Јевреје обећане, који је пре 3.000 година краљ Давид прогласио за престоницу, уједно је и најнеуралгичнији квадратни километар земаљског шара. Јерушалајим, како Јевреји зову град, простор је на којем су многи освајачи током векова остављали и семе опасних религиозно-политичких подела које и данас клија. Зато је овај „божји олтар” кроз бурну историју натопљен молитвом и крвљу и место потиснутог насиља. Дуж Храмовне горе, где је некада био Јерусалимски храм, а сада се налази џамија Ал Акса, иде и линија не увек јасно видљивог фронта на којој се и данас сукобљавају потомци најстаријег Нојевог сина Сема – Јевреји и Арапи.

Сваки пуцањ, бачена бомба, напад ножем у „Граду мира”, истовремено одјекне не само у Израелу и на Западној обали, већ и у Дамаску, Техерану, Москви и Вашингтону. Није мало оних који верују да би нова светска ратна апокалипса могла започети баш са овог места у брдима Јудеје, на 48 километара од Средоземног мора.

Како се приближавамо јеврејској четврти, на улицама је све више хасида. Ови ултраортодоксни Јевреји са дугим брадама и полуцилиндрима испод којих се виде локне као да не примећују никог око себе. Док се полако пробијамо кроз масу туриста и ходочасника према платоу где се налази Западни зид, водич Андреј Черешњеш добацује: „Не бојте се, већа је вероватноћа да вам се нешто лоше деси у Њујорку, Лос Анђелесу, па чак и у Београду него овде у Јерусалиму. Погледајте како људи опуштено шетају као да су на Азурној обали.”

Упркос сталној тензији од могућих терористичких напада, Јерусалим је за туристе ипак безбедан град. Годишње око четири милиона људи посети ово „средиште света”. Од тог броја око два милиона Јевреја из целог света дође да се моли испред Зида плача.

„Сваки пут када чујете да се овде десио неки белај, знајте да су углавном нападнути израелски полицајци и Јевреји који носе кипу на глави. Нико неће напасти туристе или секуларне Израелце. Палестинцима не треба лоша пропаганда, јер неће да ризикују дипломатски инцидент. Не знају да ли имате амерички, немачки или енглески пасош”, објашњава локалне прилике овај рођени Сарајлија који је пре 25 година силом ратних прилика дошао у Израел.

Процедура уласка на простор Западног зида, јединог остатка Јерусалимског храма, најсветијег места данас за Јевреје, иста је као на аеродрому. Без проласка кроз детектор за метал, уз претресање и преглед сумњивих торби, није могуће приступити Зиду плача. Дочекује нас портпарол израелске полиције Мики Розенберг, који убрзава процедуру уласка у овај свети простор. Не крије да је са становишта безбедности Јерусалим најосетљивија област у целом Израелу.

„Сваки потенцијални терористички напад одмах има снажне последице по цео Блиски исток. Зато мир у овом граду обезбеђује 650 полицајаца од којих многи осим хебрејског говоре и арапски, етиопски, енглески и руски језик”, објашњава Розенберг.

Полиција цео стари град држи на оку и преко система од 360 ротирајућих камера. Поједине од њих имају изузетно високу резолуцију тако да могу из руку туристе да скенирају и податке из пасоша ако су га којим случајем извукли из џепа. Све полицијске патроле имају мобилне рачунаре преко којих могу на лицу места да провере идентитет сваке сумњиве особе.

„Наша дужност је да спречимо било какав инцидент међу верницима у сва четири кварта – јерменском, јеврејском, муслиманском и хришћанском. А какав је то изазов за израелску полицију довољно је ако вам кажем да док се петком на Брду храма клања између 30.000 и 40.000 муслимана, код Зида плача у исто време моле се хиљаде Јевреја. Недељом, пак. у Цркву Светог гроба долази 10.000 до 20.000 хришћана”, прича овај полицијски надзорник и додаје да је акценат безбедносних служби на превенцији. У 2018. години је спречено више од 460 терористичких напада широм Израела, укључујући и Јерусалим.

Ипак, за израелску полицију најкомпликованије место на којем треба да одржавају мир јесте Храмовна гора. То је огроман плато, величине 12 фудбалских стадиона, који се простире на неких 20 метара изнад Зида плача. У време рамазана овде се окупи и до 350.000 муслиманских верника који углавном долазе из источног дела Јерусалима. Проблем је што Палестинци одбијају да се на капијама кроз које пролазе поставе детектори за метал који би откривали скривено оружје.

У Јерусалиму је још увек свеже сећање на трагични инцидент који се догодио почетком јула 2017. Терористи који су се убацили међу муслиманске вернике на Брду храма убили су двојицу израелских полицајаца, а двојицу ранили. Због потраге за убицама полиција је затворила на извесно време све прилазе старом Јерусалиму.

На том спорном заравњеном брду Морија, на којем се некада налазио Јерусалимски храм, данас доминира позлаћена Купола на стени, коју је изградио калиф Абдел Малик 691. године. Она обележава место одакле се Мухамед узносио на небо. Тај монумент је подигнут баш на месту које је најсветије за Јевреје, а којем они више немају приступа. Када је према јеврејском предању Бог стварао земљу, створио је прво ту стену. Према књизи Постања, шестог дана стварања света Бог узима прах са те стене и ствара првог човека.

„Та стена је камен темељац, ’пупак света’. У Јерусалиму имамо три велика почетка: стварање света, стварања човека и почетак монотеизма с праоцем Аврамом који на том месту умало није жртвовао свог сина”, објашњава Андреј Черешњеш и наставља:

„То место је епицентар сваке молитве и жеље побожног Јеврејина. Свака синагога било где у свету је окренута ка Израелу. А свака синагога у Израелу ка Јерусалиму. А свака синагога у Јерусалиму окренута је према овој стени.”

Када се данас говори да је Јерусалим трећи свети град за муслимане, Черешњеш нам каже да се ту намерно заборављају неке чињенице. А то је, како истиче, да овај град током своје историје ниједан сат није био престоница муслиманског царства, калифата или неке њихове покрајине: „Из међународно-политичких разлога намерно се прећуткује да је Јерусалим свети град само за суните, али не и за шиите.”

Да би дочарао колика је љубавна чежња његовог народа према Давидовом граду, Андреј сликовито објашњава кроз пример традиционалног чина јеврејског венчања.

„Ако нисте били на јеврејском венчању, видели сте га сигурно у холивудским филмовима. Младожења разбија ногом стаклену чашу увијену у марамицу, која симболише тугу због разарања Јерусалимског храма. И пре него што гости узвикну младенцима ’Мазел Тов’ (Са срећом), младожења својој будућој супрузи као залог верности и љубави на хебрејском цитира 136. псалм краља Давида: ’Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека ме заборави десница моја’.”

Има ли лепшег примера вечне љубави између једног народа и једног града.