Српска Црња – Ваљда нема места које је толико везано за име неког уметника као што је то Српска Црња која се готово поистовећује са Ђуром Јакшићем, најпознатијим српским романтичарем. Кад човек улази у варошицу, без обзира на то што добар део живота песник и сликар у њој није провео и што је овај свет напустио пре готово једног и по века, још увек очекује мирис липа и вина и привиђају му се слике са његових платна и све оно што је преживело из уметности непревазиђеног дела. Црња заиста још увек живи у знаку нашег најпознатијег боема. За разлику од других сличних места, ово са око три хиљаде мештана, захваљујући познатом земљаку, држи до културе. Тако смо, када се говори о Црњи, управо ушли у годину овде рођене и сахрањене Драге Гавриловић за коју се тврди да је први романсијерка у српској књижевности.
Градић има свој Културни центар који последњих година овде успешно подупире културна дешавања која су се раније сводила на Ђурине дане – Липарске вечери, манифестацију која одолева већ 58. годину и која је изнедрила награду за најбољу књигу поезије која носи песниково име. Захваљујући том признању, што кроз његово примање, што кроз учешће у жирију, кроз варошицу је протеклих деценија прошла плејада највећих имена српске књижевности. Ширење љубави према бираним речима и уметничким сликама родило је и друге манифестације. Директор Културног центра за културу Родољуб Бошкић као илустрацију помиње Венац липарских градова. Пре четири године он је покренуо културно повезивање градова у којима је живео и радио најприхваћенији банатски уметник. У његовом животу сваки на свој начин оставили су трагове Крушевац, Јагодина, Крагујевац, Пожаревац, Жагубица, Мало Црниће, Рача, Београд, Зрењанин, Кикинда, Сента, Темишвар…
– Ми сада сарађујемо на принципу размене програма и тако на најбољи начин нашу варош представљамо готово целој нашој земљи. Исто тако се сви ти градови окупљају и код нас – објашњава директор КЦ у Српској Црњи.
У вароши је установљен и фестивал кратке књижевне форме на који сваке године долазе афористичари и писци кратких прича. У септембру је сајам културе са разним садржајима, а књига је у првом плану. У месту постоји одлична позоришна сала. Културни посленици из овог места у последње време много раде на афирмацији позоришног аматеризма и то је сада главно опредељење у овој области.
Према речима директора Бошкића, влада мишљење да је у нашој културној јавности занемарено Јакшићево сликарство, мада неки критичари тврде да је песник био и одличан сликар. Зато су одлучили да ангажују студенте Факултета ликовне уметности из Београда који су израдили 25 копија Ђуриних слика. Будући да је до оригиналних слика тешко доћи успеле копије се излажу по Србији и тако се грађани упознају с делима о којима се мало зна јер су била скрајнута од јавности. Ђура је сликао много, али је своја дела продавао јер је од слика и живео. Тако слике углавном нису доживеле јавну промоцију. Има много портрета трговаца, осликао је и бројне иконе и иконостасе. Међу најпознатијим његовим делима су свакако Жена са лепезом, Девојка са лаутом, Катарина Протић, Јелена Прекајски, Милева Протић Коцић, цар Душан, кнез Лазар, Марко Краљевић… Ту су и Одмор после боја, Устанак Црногораца, Погибија Карађорђева, На стражи. Свакако један од најлепших портрета у српском сликарству 19. века јесте и слика „Девојка у плавом”, портрет Миле Поповић у коју је Ђура Јакшић био заљубљен. Тако дело песника и сликара и у свему симпатичног боема, чија се популарност са истим интензитетом одражава кроз три века, чини живот у његовом родном крају и данас интересантним и доприноси да подручје уз границу не остане пусто. А од тога прети стална опасност.
