Није да није већ виђано: такозване редовне активности државних функционера, министара, градоначелника… нарочито се умноже и појачају некако баш кад почне званична предизборна кампања. Сви се упну да створе добро мишљење о ономе што раде и што су урадили, да стање ствари представе бољим него што је било пре њиховог доласка на власт. Опозиција, наравно, тврди супротно, али никад нема исте могућности да своје ставове доказује тамо где се најбоље види и најдаље чује: на телевизији.
Кад на телевизијама приватних власника одлуче да отворено стану на једну (по правилу јачу) страну, навијачком подршком кроз цео склоп и тон свог програма, то се може разумети као наменски рад у сопственом привредничком, комерцијалном интересу. Али кад се на Јавном РТВ сервису наруши неопходна равнотежа у погледу оног што се јавности мора прослеђивати као званична информација и оног што представља њено проверавање, анализирање, па и довођење у питање, онда се угрожава јавни интерес. Стога би пажња овлашћених контролора медијске праксе у наредних месец дана морала више да се усмери на РТС и РТВ него на Пинк и Студио Б, Прву и Б 92.
Што се РТС-а тиче, он у последње време стање ствари приказује претежно онако како га представљају горепоменути политички професионалци који се боре да сачувају или да узму власт, а недовољно из угла „животних аматера” по селима и градовима Србије који стварност мере тежином борбе за човека достојну свакодневицу.
Случајно или не, баш сад и баш у том смислу, РТС се окреће „позитивним примерима” чиме се – могли би приметити поклоници теорија завере – наменски шири вера да је у Србији и лепше и боље. Нови серијал Тамаре Грујић, акција помоћи породицама градњом кућа одвија се на северу Косова, међу Србима који су опстали у бројнијим и чвршћим заједницама; серија„Задња кућа Србија” Милана Поповића, која је досад сведочила о пропасти српских села, сада говори о онима који у селима успевају да раде, напредују и зарађују; Јован Мемедовић управо је у „Сасвим природно” представио градске људе који се „самозапошљавају” и развијају посао захваљујући личној предузимљивости и упорности…
Што се РТВ Војводине тиче, с обзиром на њену отвореност и критичност, чини се да може мирније да се препусти објективној провери свог информативно-политичког програма. Но, у утврђивању добре медијске позиције покрајинског Јавног сервиса важну улогу преузима и играни програм. Најављивана као захтеван и престижан пројекат, серија „Вере и завере” већ првом епизодом потврдила је високе стандарде у драмској продукцији. Проверена литература, истоимени роман Александра Тишме, сценаристима је био сигурно полазиште. Вртлози историје у времену ратном и поратном и судбине измешаних војвођанских национа дали су довољно драмских заплета и психолошких мотивација за динамичну радњу. Редитељ је имао прилику да уметнички уобличава дух, арому, визуре два различита социјална миљеа. Пред посебним изазовом били су глумци (уз њих и шминкери), јер је требало убедљиво да делују (и изгледају) као лица у размаку од две деценије (1942–1962). Почетак обећава.
