Националне пензије у култури неће бити укинуте иако су то решење, предвиђено изменама Закона о култури, здушно бранили ресорни министар и читава владајућа коалиција.
Идеја је напуштена пошто се, у обличју премијера али и председника најснажније српске странке, појавио Александар Вучић апелујући на посланике СНС-а да не гласају за укидање националних пензија.
Директивни апел је наравно услишен. Премијер је потврдио своју командну позицију Великог спасиоца врхунске културе, али је, хтео то или не, убрисао свог министра, а од сопствених посланика направио пачавру.
Ово је илустративан пример наше тугаљиве политичке стварности која показује да је размишљање сопственом главом и поседовање личног става, погубна – и нежељена – политичка делатност. Зар се није нашао барем један посланик да задржи став који је дотле бранио? Ни један.
Иако је сасвим нелогично да педесетак припадника неког посланичког клуба има исто мишљење на све теме, сви они – различитих професија, образовања, полова или година старости – прихватају да попут бизона појуре за предводником. А само од њега, предводника, зависи да ли их води на испашу свеже зелене траве или у амбис.
Чему та униформност која отромбољи сваки индивидуализам, посебно креативни? Која делује као успаванка политичког живота, што је тим опасније јер живимо у веома динамичним временима? Зашто би сви посланици неке странке увек гласали како им се директивно наложи? Имају ли они сопствено ја, или пристају да постоји само једно Ја?
Разумем да постоји партијска дисциплина, што је еуфемизам који се некада звао „демократски централизам”. Прихватам да се ова клаузула користи у одређеним ситуацијама, када је тесна већина која треба да изгласа неки закон. Али увек, и сваким поводом?
Управо зато одавно сматрам да у овдашњем вишестраначком, требало-би-да-буде демократском политичком животу, има превише тоталитаризма. Његов расадник су – странке и изборни закон.
Већина по странкама, без обзира на то које су провенијенције, толико је под контролом лидера да је тешко говорити о постојању унутрашњег дијалога, борбе мишљења. Прост збир странака не чини савремену демократију.
Овде партијске велможе своје посланике претварају у послушнике. Вежи коња где ти газда каже. Издвојено мишљење се не толерише. Ако се на томе баш инсистира, онда: напоље из странке!
Посматрам млађу генерацију. Веома прагматска. Уписаће се у ову или ону партију – зависно ко је на власти – како би добила посао. После ће, попут петла на димњаку, шарати од странке до странке и не помишљајући да створи неки свој координатни систем вредности. Где год, на левици, десници или центру, код глобалиста или националиста.
Не замерам им што су такви. Више их жалим што су жртве система који им се нуди као једини модел. Какве то људе правимо за сутра? Безидејне, калкулантске умове које уопште и не занима коме и зашто климају главом?
За све је, да се вратим на посланике, умногоме крив изборни закон. Познато је да награђује велике странке, јер оне пропорционално успеху деле гласове свих других који нису прешли цензус.
То значи да ће, уколико Нова левица не пређе праг од пет процената, напредњаци као очекивани победници узети највећи део гласова бирача који са њима, напредњацима, немају ништа заједничко. Парадоксално, али истинито.
Етаблиране странке такав изборни закон не желе да мењају. Чувају монополске привилегије. Под заштитом изборног закона фактички чувају превару бирача. Све некад делује гротескно, некад нушићевски.
Чуло се до сада много пута да би посланици морали да одговарају директно онима који су их увели у парламент. Па да бирачи свог посланика држе за реч. Да могу да га опозову.
Тако се истовремено стварају две одговорности. Прва – која припада посланику и друга – код бирача који ће озбиљно размишљати за каквог човека гласа. Од свега тога засад ништа.
Ако је криза либералне демократије на Западу производ финансијске и избегличке кризе, на истоку је она легат прошлости: недостатак концепта лојалне опозиције – легитимних супарника са којима се дебатује и унутар и ван странке. Уместо тога тражи се да супротно мишљење буде елиминисано као издајничко. Типичан сукоб између присталица отвореног, односно затвореног друштва.
Парламент зато и подсећа на бојно поље на коме су постројене партијске војске. Поразити оног другог важније је од доброг закона до кога се долази озбиљном расправом.
