Расиме, нема ко. Ајде ти!
Тако је Расиму Љајићу говорио Зоран Ђинђић када га је некако пронашао у Лондону. Зоран га је звао како би га вратио да усмери Бошњаке ка ДОС-у.
Тако му је говорио и Војислав Коштуница, када је Расима поставио за шефа Канцеларије за сарадњу са Хашким трибуналом. И пристаде Расим. А како да неће кад нема ко.
Тако му је говорила Јованка Броз кад је видела да ће јој кров виле пасти на главу, заједно са Дачићем. И дође Расим и постаде Јованкин најбољи друг.
Тако му је говорио и Вучић када га је украо од жутих. Ваљда се разуме да је Расим већ спаковао кофере и оставио Борису опроштајно писмо на брачном јастуку, чекајући испред врата да наиђе Вучић на летећем ћилиму и превезе га у нову владу.
Која је формула еликсира политичке бесмртности санџачког лекара опште праксе која га одржава као убедљиво најдуговечнијег човека на власти ове постоктобарске, лелујаве Србије? Да ли онда улазак на Вучићеву предизборну листу вечног Расима подразумева да мудри Бошњак унапред зна победника наредних избора? Да ли то зна и Милан Кркобабић, по занимају директор, пошто је ПУПС пребацио ка напредњацима, напуштајући Дачића и Палму?
Свашта се догађа и тек ће се догађати у предизборној кампањи за ванредне републичке изборе, који иначе још нису расписани. Температура је, дакле, већ подигнута, а Вучић још није укључио шпорет. Кладионице се нису сетиле те могућности, па премијеру дају огромну предност. Али, далеко је април. Шта ако Вучић у једном тренутку каже: „Нема избора, шалио сам се! Ствар је исувише озбиљна!”
Ако се то догоди, тражим проценат из стечајне масе кладионица. Да ли би нерасписивање избора водило поновном националном помирењу Бориса Тадића и Ивице Дачића, који се толико жестоко боре за човека број два да у наставку евентуалног рата између некадашњих коалиционих партнера неће бити заробљеника.
Ако избора буде, идемо даље, у светлу будућност. Њу најављују сви. Али само уз један услов – да сваки од лидера носи ексклузивно право на батеријску лампу.
Шта је још осветлио предизборни рефлектор? Остаје и даље нејасно да ли су црвени славили одлазак Кркобабића уз виски или шампањац или су пак можда пили чај од нане, јер су их напустиле деде. Ко ће заиста профитирати од трансфера пензионерске странке: Вучић или Ивица и Палма? Да ли је млађи Крка зањихао Ивицу и Палму?
У претпредизборној атмосфери узбуркао се и парламент. Расправља се обједињено о чак 14 закона, од заразних болести – до Железаре „Смедерево”. Има неке симболике у томе јер је железара одавно заражена вишком запослених и мањком тржишта. Сад јој је посебно пао имунитет јер су јој угашене пећи.
– Аргумент да је требало раније затворити амбасаду није исправан јер би тако оставили стотине наших грађана у Либији на цедилу. Уосталом, одлуку о затварању амбасаде доноси влада, а не МСП – каже Марковић.
Опозиција се припрема озбиљно да сруши власт, али се стално преиспитује. У колико колона да наступи, рецимо – у једној или две? Ако крену у једној колони, ко ће бити носилац листе? Пајтић, Тадић, Живковић или неко трећи? Можда би добро решење било Оља Бећковић? Она отворено признаје да као новинарка више никада не би радила интервју с Вучићем, јер му не верује. Али, зато верује Борису, Томи и осталима које је интервјуисала.
Ако би Оља постала носилац листе, било би занимљиво видети да ли би пристала на ТВ дуел са Вучићем и да ли би Вучић пристао на дуел с њом. Ко би могао да води те парове? Можда нека друга Оља?
Можда да, можда не! Наиме, колегиница Оља Ковачевић са РТС-а се шефу „Информера” Драгану Ј. Вучићевићу већ недељама привиђа као новинарка која навија за Борка Стефановића, зато што је емотивна партнерка лидера Левице Србије.
Али, Оља је била у вези с Борком и у време власти жутих. Тада то Вучићевићу није сметало. Први човек „Информера” греши када је назива „жута Оља”. Ваљда би било логично да је она сада „црвена”.
И Весна Пешић опет поставља клипове заједничком опозиционом фронту. Зарекла се пре неки дан да би пре одсекла руку него што би гласала за Сашу Радуловића. Тако је Весна прешла дуг пут од белих листића до потенцијалних крвавих лаката. Сада Саша улази хендикепиран у кампању, с једним гласом мање. Али сви због тога треба да будемо срећни, јер ће Весна моћи да гласа с обе руке.
Било како било, интелектуалци опет збуњују јавно мњење. Као, гаде им се сви политичари, па ће опет да бојкотују изборе. То изазива Вучићево спокојство, као што је вероватно хепи због исцепканости десног патриотског блока. Да сам кваран, рекао бих да Вучић уређује опозицију, а не медије. Трећа Србија је добила бар још четврту и пету фракцију. Санда из ДСС-а и Бошко из Двери наступају под слоганом „срећа”, као први патриотски хипици. Клијају предизборни покрети на све стране, од заветника до скојеваца.
У каквој позицији се налази Тома Николић? Потписао је споразум између Србије и НАТО-а, али је одмах обећао да ће Русима у Руско-српском хуманитарном центру у Нишу дати дипломатски статус. Председник Србије се држи Устава. То значи да Тома статусно лебди између Амера и Руса. Што се унутрашње политике тиче, прича се да је дао квоту својих људи на посланички списак Вучићу, што је иначе био услов да Тома, као шеф државе, не постане опозиција председнику владе.
И Вучић је свако јутро у акцији: седи у клупи с ђацима, отвара фабрике, обилази кришом „Београд на воду”, купује повратну карту за први лет „Ер Србије” ка Њујорку.
У Лондону је премијер јуче чак и признао да ЕУ више није најлепши сан. Шта то значи? Да ли смо, осим тога што смо и раније знали да ЕУ није царство меда и млека, сазнали још нешто – да је премијер коначно почео да спава? И да ипак не ради 25 сати дневно?
