Колико је интернет добар за то да његов корисник добије и провери информације, толико је можда још и бољи да овај потврди свакојаку лудост у коју поверује.

Безброј сајтова аминује најсмелије претпоставке о „правим” узроцима изумирања диносауруса, градње египатских пирамида, избијања Другог светског рата… Веб је демократичан у том смислу што свакоме даје могућност да објави мишљење о било чему, али и анархичан, јер свако може да тврди било шта, без обзира на стручну спрему и друге квалификације, па и то да су вакцине штетне по децу, иако нема никакве везе с медицином или биологијом.

Кад не постоји ауторитет који би стао на пут неоснованим и шокантним тврдњама које потиру званичну верзију догађаја, науку или здрав разум, цветају сајтови који наводно откривају дуго скриване тајне. Њиховим посетиоцима често није важно што дотична електронска страница нема никакав кредибилитет, све док одобрава њихове предрасуде о свету.

Интернет је и место где се многи грађани обавештавају о политици и политичарима. Многи бирачи, примећује у „Њујорк тајмсу” Мајкл Линч, професор филозофије на Универзитету Конектикат, верују да су добро информисани само зато што гуглују, а да уопште не узимају у обзир порекло вести на које наилазе. Често крајње дезинформисани сурфери убеде себе да су врло добро обавештени и да не треба даље да преиспитују своје ставове. После читања два или три текста о томе да фармацеутске компаније држе лекаре у шаци, непажљив интернаут може да закључи да треба сам да се лечи биљкама. Читалац опскурних сајтова о смаку света или најезди ванземаљаца могао би да престане да живи нормално и, уместо тога, посвети се градњи бункера.

Интернет је узиман као дар с неба за демократију и образовање, јер омогућава да се изразе најразличитија мишљења и објаве знања која су некад постојала само у књигама. Како је информисани грађанин предуслов демократије, веровало се да ће интернет помоћи информисаности и усавршавању владавине под контролом народа. Због тога су многи сматрали да су застарела упозорења Ноама Чомског да је моћ у рукама оног ко држи знање, а да знање, односно информације, поседују главни велики медији, који тако бирају и кадрирају вести да оне убеде грађане да се сложе с политиком владе с којом се иначе не би сложили да су имали ширу слику. Међутим, показало се да интернет не само да није ослабио пропагандну машинерију, већ је дао прилику бројним демагозима да се искажу. Линч зато истиче да интернет не може да се третира као помагач демократије, подсећајући да је још Платон упозоравао да се демократија претвара у тиранију кад популисти и демагози освоје срце народа. Додаје да је светска мрежа раскрстила с цензуром, али да њени корисници сами себи намећу цензуру кад посећују само оне сајтове за које унапред знају да ће потврдити њихове ставове. Иако су друштвене мреже слободне платформе које сваком дају право да шири и тумачи податке, власници профила најчешће прате објаве својих пријатеља и истомишљеника, не излажући се другачијим мишљењима, што онемогућава дијалог и ширење сазнања. У том смислу интернет је најбоља потврда наших предрасуда, па и теорија завере.