• Novosti online

    За српске штандове као да је време стало

    Отворити књигу или ући у авион суштински је исто, каже Ненад Шапоња, аутор путописног дневника „А Брисел се да преходати лако“ (издавач „Сајнос“), у коме на вешт начин, приповедајући о својим путовањима, даје и слику наше културе.

    На путовања која описује (Будимпешта, Буенос Ајрес, Истанбул, Гетеборг, Франкфурт, Шарџа, Брисел, Јерусалим, Кочи, Високи Дечани, Пекинг) ишао је као издавач, али то је само спољашњи оквир, каже Шапоња, објашњавајући да „сви ми када путујемо било где, путујемо са својом унутрашњошћу, са оним што јесмо, и спрам тога градимо властиту перцепцију пута“.

    За некога су путовања само разгледнице тог спољашњег оквира ствари, а за писца, поготово песника, свако путовање је „судар светова, судар перцепција властитих и туђих“, додаје песник, есејиста и критичар, као и главни уредник издавачке куће „Агора“.

    Говорите о успешним књижевним агентима у Истанбулу, о сусретима издавача диљем планете као о местима где се склапа посао. Колико смо објективно ми далеко од свега тога? Имамо ли овде уопште књижевне агенте?

    Чини ми се да у нашој земљи не постоји јасна идеја производње смисла и производње вредности, нарочито када је реч о култури. Зато имате парадоксалну ситуацију да писци, уметници уопште, који стварају вредна дела, немају увек добро, или још чешће никакво, представљање у другим културама, на другим језицима. За видљивост морају сами да се боре, а то није суштински посао писца, већ књижевног агента. Код нас, нажалост, нема тог занимања. У другим земљама, и малим и великим, не само да постоје књижевни агенти и да раде добро, већ често иза њих стоји и држава, која у ствари, када се подвуче црта, профитира и духовно и материјално од овог посла. Знам, рецимо, књижевног агента из Истанбула која је за десет година продала 1.600 књига из своје књижевности.

    „Само ретким мувама можда није досадно“, кажете описујући наш штанд на прошлогодишњем сајму књига у Пекингу на коме, по вашим речима, „као да је време стало пре много година“. А до нас су стизале вести да се Србија успешно представила у Пекингу?

    Мени сви наши штандови по књижевним сајмовима изгледају тако „као да је време стало пре много година“, па и тај. Једноставно се окренете око себе и видите како друге земље представљају своје писце и књиге, како желе да се изборе за културну и сваку другу доминацију. Понудиће вам све – и књиге, и каталоге, и пројекте за оно што сматрају својом неоспорном вредношћу или комерцијалном могућношћу. Сви гледају да уђу у сферу видљивог и да вас нечим заведу. За разлику од нас. Годинама гледам у Франкфурту, на једном од најважнијих сајмова књига, како се наша земља труди да буде што невидљивија. Натпис Србија, слободан и леп, одвојен од других именица, придева и институција, не можете нигде видети. Док шетате сајмом, приметићете и Бразил и Турску, и Русију и Пољску, али Србију нећете. Видећете и огроман натпис Исланд, изнад географски мале земље, чији ће вам службеници здушно покушати да објасне да је њихова књижевност због нечег важна. Код нас тешко да ико ишта икоме објашњава.

    Уопште, кад је реч о нашој култури, из те перспективе кажете да се понашамо као да смо још увек под санкцијама које смо овај пут сами себи наметнули?

    То је невероватно, те санкције које су нам други бахато наметнули, а које смо ми наставили да спроводимо. Пре свега је то видљиво у култури и културној презентацији у свету, наравно, када на то гледате из света, а не одавде. Сви су други слободнији. Можда за то и нисмо сами до краја одговорни, попут оних логораша који, и када су били ослобођени, нису успевали да остатак живота у потпуности проведу као слободни људи. Тај познати феномен као и да је нас закачио, а највидљивији је тамо где је свако друштво најосетљивије – у култури. Морамо то што пре превазићи, јер свет убрзано иде напред, а код нас време стоји.

    У Пекингу вам се допало и то што у књижарама нема места за литерарно смеће, док су код нас, како кажете, у првим редовима и у излозима књиге које су то само по облику?

    Пекинг има дивне књижаре. Боравио сам у неколицини, које су све пропорционалне величини те земље и тог града. А посебно ми се допало што Кинези пажљиво бирају које ће књиге да преводе. По ономе што сам видео, кључни критеријум јесте вредност, а не мода. Најлепше од свега је да у првим редовима, у метрима и метрима првих редова видим све оне књиге које чине моје читалачко искуство, за које бих ставио руку у ватру да вреде и да их треба прочитати. Но, не мора се ићи чак до Пекинга, довољно је отићи и до неке од књижара у Темишвару, па видети да вредне и важне књиге могу да стоје испред комерцијалног привида.

    Уз описе из света, читамо и о вашој посети Косову где констатујете да је данас, у 21. веку, привилегија стићи у манастир Високи Дечани, на путу са противтенковским запрекама, војним транспортерима и контролом докумената испред саме капије коју врши страна војска?

    Готово да вашем питању немам шта да додам. Путовао сам прошле године у само средиште наше културе, у највиши и најспектакуларнији српски манастир, сасвим као у страну земљу. Како бих могао да не приметим и не опишем ту чињеницу?

    Поменули сте у овим путописима да се целог живота бавите промоцијом српске културе, а да се ретко догађа да добијете поруку да занимате сопствену земљу. Зашто је то тако?

    А шта би писац друго радио до промовисао свој језик и културу, а самим тим и земљу. Држава је та која мора да препозна значење културе једнако као и значење других својих функција. Ако то не чини суштински, него само формално, што и јесте највећи проблем, на добром путу је да нестане. Да одумре, као што су јој и наменили својевремено творци самоуправног социјализма.

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com