• Novosti online

    Заборављена хероина Великог рата

    Досад је у домаћој историографији тврђено да је чувена Милунка Савић најодликованија и жена са највећим војним чином. Случај анонимне Маре Петровић то демантује. Ова ратница преузима њен пиједестал. Без обзира на то њихова ненадмашна и непоновљива дела вечно их крунишу дивљењем и поштовањем.

    Оставши рано без једног родитеља, мајчине нежности, солидарности, Мара се нашла у окружењу мушкараца који су и од ње очекивали подједнака пожртвовања. Ни теже послове на њиви није одбијала. Породична хармонија изгубљена је одласком мушких чланова у четничке редове. Мара се суочила са новим искушењем оставши сама и без подршке. Све ове тегобе утицале су на њену одлуку да се придружи оцу и брату, што је и учинила. Навикавање на герилски начин живота и адаптирање на војничко устројство није ишло глатко. Све препреке и зидове Мара је пребродила вољом и упорношћу. У новом друштву дочекала је и избијање Првог балканског рата. Распоређена је у четнички одред Дринске дивизије под командом војводе Војислава Танкосића.

    Мара је ватрено крштење имала у борби код Младог Нагоричана октобра 1912. године. Овај бој код Куманова одредио је дефинитивно исходиште Првог балканског рата у српску корист. У чувеном оружаном окршају код Куманова учествовао је и сам Марин брат, који је био мање среће. Ненадокнадив губитак драгог лица побудио је у Мари жељу за осветом. У ослободилачким ратовима које је водила Србија од 1912. до 1918. године, Мара Петровић је ратовала уз остале четнике, међу којима су били и Живана Терзић и војвода Драгутин Јовановић Луне. Међу најзначајнијим биткама у којима се Мара борила била је она на Гази Баби код Скопља. У средњовековну српску престоницу ушла је са својим четама уздигнутог чела, поносна и понесена дотад извојеваним победама.

    И у Другом балканском рату Мара је узела учешћа. О томе је имала да посведочи: „Рат са Бугарима. И ту сам учествовала у свим борбама… На Бат планини, Говедарнику, Овчем Пољу, Кратову и Страцину. Ту сам изгубила доста верних другова и задобила прву рану. У груди. Пренели ме у Скопље у болницу… Са каквим страхом и зебњом сам чекала да прездравим. Само да ме не забораве. Једва сам чекала да се с новом снагом ставим пред непријатеља

    У Великом рату Мара је била задужена за чување војног објекта. Позвана је са страже и саопштено јој је да неко треба да преплива Дрину и извиди непријатељски положај. У друштву двојице војника кренула је на извршење задатка. Непоћудну Дрину су препливали и закорачили на непријатељску територију. Повратак у логор био је опаснији. Њено двоје сапутника удавило се у реци дивље снаге. После вишечасовног пушкарења, у полумртвом стању, вратила се чети. По успешно обављеној мисији, војвода Луне предложио ју је за орден Карађорђеве звезде са мачевима.

    На Гучеву је задобила чак седам рана. Овога пута завршила је у Нишу. Одмах по оздрављењу обукла је војничку униформу. Са Моравском дивизијом 1915. се повлачила, прешавши Албанију.

    До отварања Македонског фронта Мара је стекла подофицирски чин. И на овом ратишту учествује у бројним борбама. Ту је заслужила официрски чин, ретко признање за жену. Добила је задатак да испита противничку армију, њено бројно, оружано и морално стање. Ради мање сумњивости одређено је да се такав задатак повери жени.

    Одабрана је управо Мара комита, која се одвикла од женске улоге и ношње. По успешно обављеном послу жива и неозлеђена вратила се својој јединици. На Солунском фронту Мара комита рањена је други пут у Великом рату. Пребачена је најпре у Воден, а потом у Бизерту. У солунској болници су јој затим, 1917. године ампутирали ногу и тако јој, према њеним речима, запечатили живот.

    За беспримерну храброст и неизмерне услуге учињене српству, резервни потпоручник Мара Петровић награђена је са чак дванаест одликовања, колико је укупно задобила и рана. По ослобођењу Мара је заборављена, занемарена, оптерећена стигмом инвалидитета и сама тежила дистанцирању од трауматичне прошлости. Дане и ноћи проводила је у једној просторији од само неколико квадрата. Сивило Марине приватности било је омеђено једним гвозденим креветом, столом и расклиматаном столицом. На њу је пао мрачни застор заборава који се подиже тек након стогодишњице.

    Милош М. Дамјановић – Косовска Митровица

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com