Од нашег сталног дописника

Бањалука – У етнички подељеној БиХ где се међу народима тешко проналази исти поглед на исте ствари, постоји и нит која већину грађана једнако повезује. Уверење да је живот – негде другде. Такав утисак не произлази само из разговора са студентима по универзитетским ходницима или степеницама завода за запошљавање. Суморне статистике којима локални медији сваки час подсете власти на епидемијске размере одлива мозгова у оба ентитета потврђују да грађани журно понављају речи страних језика надајући се што скоријој шанси за одлазак. Иако има и оних који одлучно остају „своји на своме”, јасно је изражена је жеља, најпре младих али и старијих, да срећу коју нису нашли у властитој земљи окушају другде.

Нема тачних података без колико је људи и ради којих мотива остала послератна БиХ, али се све процене и истраживања на ову тему углавном поклапају у томе да је тај број изузетно велики, као и број младих који се на пут у једном правцу тек припремају. Само у протекле две године БиХ су путем званичних канала за запошљавање напустила 6.592 радника.

У студентском кампусу у Бањалуци о томе сви имају понешто да кажу. Без политиче позадине и руковођени само искреним, животним мотивом. Већина њих признаје да о одласку размишља, а сви знају неког ко се за пут увелико спрема. Неки, пак, одмахују руком.

„Моја сестра је у Канади. Све има, нема ништа”, коментаришу они искуснији у групи студената, који цене како су и млади неретко пасивни јер очекују да држава све уради за њих, неспремни да се окушају у властитом послу за који, мисле неки од њих, увек има простора ако има воље.

Студенткиња руског језика, која је претходно завршила студије српског језика, М. Васиљевић из Котор Вароши не мисли тако. „Рецимо да размишљам о одласку. Не видим да ће се променити нешто због чега бих се видела овде”, каже. Приједорчанка Соња Лујиновић студира социјални рад. На студије се одлучила из љубави према том послу. „Језици ми иду добро, пратим сајтове на којима има података корисних за живот напољу. Нема будућности овде, али се заиста надам да се варам”, каже она.

Њена колегиница Илијана Чулић из Мркоњић Града урадиће све што буде могла како би остала у својој земљи. Тек пошто буде сигурна да неће успети у РС, контактираће родбину напољу.

Студент филозофије Срећко Ковачевић из Српца не размишља о одласку, али срећу не види ни у останку. „Није баш све у запослењу. Верујем да ће бити боље”, каже он.

У Центру за истраживање и студије „Геа” из Бањалуке кажу да је најозбиљнији ударац за сваку државу кад људи почну масовно да је напуштају. „Одлазак преко 6.000 перспективних и стручних радника ненадокнадив је губитак.”

И док се у школама за учење страних језика годинама хвале растућим интересовањем, у синдикату здравства у РС очекују да током ове године пут Немачке крене још 1.000 неговатеља. Само из РС је, тврде представници струке, у 2013. отишло око 100 хирурга. Подаци нису такви само кад је реч о одливу „белих мантила”. Према подацима Унеска, 79 одсто истраживача из области инжењеринга, 81 одсто магистара и 75 одсто доктора наука од 1995. напустило је БиХ.

Према извештају Светског економског форума за 2010. БиХ је била на 131. месту од 133 земље у категорији одлив мозгова, а у извештају из 2013. БиХ је смештена на 140. место од 144 рангиране земље. Медији баратају подацима да је у посљедњих 20 година БиХ напустило преко 150.000 младих, старости у просеку 27 година, а да је разним каналима само у последње две године отишло преко 68.000 њих.

Подаци УН сврстали су БиХ међу 20 најсиромашнијих земаља света будући да 700.000 људи живи на ивици сиромаштва, а чак сваки шести становник нема новца ни за један квалитетнији оброк дневно. Институт за развој младих КУЛТ урадио је недавно истраживање које је показало да би готово 40 одсто младих напустило БиХ, док разне друге анализе говоре да је тај постотак и дупло већи.

Разлози су незапосленост, политичка нестабилност и неизвесност. За то време не престају неспоразуми политичких елита у Сарајеву и Бањалуци који не допуштају да се друштвена енергија у оба ентитета усмери у правцу развоја. Један од актуелних јесте и питање пописа становништва, јер се принципијелно гледа да ли ће међу суморним демографским подацима у БиХ као стално становништво бити уписано 300.000 мање или више грађана, и то углавном оних који одавно живе изван БиХ. Али политичке елите су, ипак, далеко мање спремне да се позабаве тиме што сваки трећи или четврти запосленик у БиХ прима плату из буџета, што је према оцени Европске комисије рак-рана земље.

Уједно је превелики јавни сектор и разлог због ког власти посежу за задужењима. „Општа је оцена да су власти намерно створиле гломазан бирократски апарат како би омогућиле запошљавање миљеницима, родбини и пријатељима и како би политичке странке имале осигурану гласачку машинерију”, пише „Дневни лист” и наводи да је неодрживо да се 64 БДП-а троши на финансирање јавног сектора, где је вишак најмање 30 одсто запослених и у ком су плате 40 одсто више од оних у привреди. Осим што се таквом селекцијом спутава економски развој, можда се баш у томе крије и део разлога за одлазак стручњака из БиХ, будући да је недавно истраживање Фондације „Шулер хелфен лебен”, спроведено међу младима који су већ напустили БиХ, показало да се због лоше економске ситуације не мисле вратити у земљу, док су испитаници као најбитније наводили – запошљавање на основу стручних квалификација.