Одржавање овогодишњег Феста призвало ми је у сећање један детаљ из првог његовог издања, давне 1971. Пролазим крај Дома синдиката, из којег излази Богдан Тирнанић после управо завршене конференције за штампу. Питам га је ли био неко интересантан, а он промрмља онако, ратујући са неким гласовима: „Јесте, Фвенк Капва.” Прво нисам разумео, а онда сам реаговао: „Френк Капра! Па зар је тај човек још жив?” Наиме, своје најзначајније филмове Капра је радио пре Другог светског рата, у знаку Рузвелтове политике ’Њу дила’, односно опоравка Америке од последица велике економске кризе. Основни циљ Капре био је да својим ’педагошким поемама’ врати грађанима пољуљани морал. Зато су јунаци морали бити јаке, поштене, непоткупљиве личности, потекле из обичног народа. Али њихова лична имена красила су сваки наслов („Господин Дидс иде у град”, „Господин Смит у Сенату”, „Упознајте Џона Доа”), јер иако непознати, нису смели да буду анонимуси, већ снажне америчке индивидуалности. Ови филмови засипани су Оскарима и имали су велики одјек у публици. Тај успех донео је Капри нову, још одговорнију обавезу, када је почетком рата именован за шефа продукционе групе која ће се бавити ратном пропагандом. Први велики задатак био је серијал документарних филмова под насловом „Зашто се боримо?”. Сваки од реализованих шест филмова започињао је сликом планете која је подељена на мрачни део (територије које су окупирале силе осовине) и светлији део (савезничке територије). Са ратишта и фронтова широм света стизали су аутентични документарни материјали и били вешто паковани од мајстора филмског заната у Холивуду у неодољиве пропагандне афише. Пропаганда је проширивана па се укључују и други холивудски великани, као што су Џон Форд, Вилијам Вајлер или Џон Хјустон. Слављен је и величанствен отпор Совјетског Савеза Хитлеровој освајачкој помами („Северна звезда” Луиса Мајлстона). А да и не помињемо малог скитницу Чарлија Чаплина, који је једини још пре Перл Харбора кочоперно засукао рукаве и у свом „Великом диктатору” стао на црту Сотони прерушеној у Хитлера (са кључним превидом у том прерушавању – чаплиновским брчићима!).
А каква је слика планете данас, пуних седамдесет и пет година касније? Осокољена монструозним успехом са две атомске бомбе, Америка није престала да ратује широм планете, и то увек на туђим територијама. Велика је заблуда да је једино грађански рат водила на својој територији, јер је тада и то била туђа, индијанска територија. Дуго је, у својој опште познатој параноји, тражила алиби за хладни рат, али је властите, егоистичне интересе штитила и ватреним оружјем на супротним странама света (Кореја, Вијетнам). А онда, погрешно закључујући да је једна и једина сила на планети, почела је дословно да осионо вршља по тој планети са својим ’обојеним’ револуцијама, утерујући ужасе сопственог схватања демократије у мање и слабије ентитете. Најавна шпица за неки савремени циклус антиратних филмова морала би да се знатно коригује.
Сенка мрака све више се сели на запад, где су извори насиља свих кључних жаришта нетрпељивости и ратова у савременом свету. Који би то данас прогресивни ствараоци у Холивуду имали петљу да реализују нови циклус филмова „Зашто се боримо”? Можда само Мајкл Мур и Оливер Стоун. И нико више, спала књига на два слова. Што је, с друге стране, потпуно разумљиво ако се има у виду да америчка администрација не би стала са својом подршком ни иза једног ствараоца таквог опредељења.
Онима који су се питали како је било могуће да се Хитлер пред очима целог остатка света несметано и некажњено припрема и чак почиње освајање делова тог света, искуства из последњих шест деценија са последицама америчке спољне политике, све до Венецуеле ових дана, помажу да то схвате. Амерички трабанти, сателити и вазали одавно су дигли руке у знак предаје и понизно се клањају богу Молоху. Али не виде или не желе да виде да се трон тог до јуче свемоћног силника увелико пољуљао и да му прети катастрофично урушавање. А сви сигнали за то већ се појављују. Америчка параноја постепено прелази у панику и то објашњава низ неразумних потеза, на чијем је челу енормно повећање улагања у наоружање. Затим неоправдано и нелогично затезање односа са Русијом и Кином, уз обнављање идиотске максиме хладног рата: „Противници имају оружје да десет пута униште планету, а ми само седам пута. Морамо их достићи и превазићи.”
Уосталом, два најзначајнија холивудска филма из раног периода носе симптоматичне наслове: „Нетрпељивост” (Грифит, 1916) и „Похлепа” (Штрохајм, 1924). Хируршки прецизно установили су кључна изворишта америчке националне енергије.
Боже, спаси Америку! Од ње саме.
Филмски редитељ
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
