Самопроглашеног председника Венецуеле Хуана Гваида САД су још пре десет година послале у Србију да би учио како се организују протести, открио је ових дана амбасадор Венецуеле у Русији Карлос Фарија Тортоза и закључио да је „од тога све и почело”.

Ова његова тврдња о „београдској школи протеста”, коју је наводно прошао лидер венецуеланске опозиције кога данас подржавају многе западне земље на челу са Вашингтоном, може да буде занимљив детаљ за склапање слике о дешавањима у овој латиноамеричкој земљи. На став званичног Београда свакако неће нимало утицати.

Србија, како је то објаснио Ивица Дачић, не мења став о Венецуели, јер је „најмање што може да уради да не мења позицију према тој пријатељској земљи”. Дакле, за званични Београд Николас Мадуро остаје легални и легитимни председник Венецуеле.

Настављајући политику свог претходника Уга Чавеза, он је у више наврата оптуживао Запад за политику двоструких аршина, јер су подржали отцепљење Косова од Србије, а истовремено не признају референдум на Криму. Ова земља, како је то недавно за наш лист потврдила Дија Надер де ел Андари, отправница послова амбасаде Венецуеле у Србији, никада неће признати независност Косова.

У Приштини су се понадали да би ова утицајна земља Јужне Америке на неком таласу промена ипак могла да ревидира и свој став о косовској независности. Зато је одмах по самопроглашењу Гваида за председника косовски министар спољних послова Беџет Пацоли поручио да Косово стоји уз њих „до повратка слободе”. А онда и додао да се „радује успостављању дипломатских односа са Венецуелом” и што ће „поделити своје искуство у изградњи државе”.

Образлажући позицију Београда, српски министар спољних послова је објаснио како нас „негативно сопствено искуство из блиске прошлости обавезује да се не мешамо у унутрашње ствари суверених држава”.

Међутим, посланик у Скупштини Србије и лидер Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак замерио је Дачићу на оваквом ставу и питао да ли је његова изјава „још један од случајева у коме Србија подржава став Русије, а не ЕУ”, додавши да се концепт подршке Венецуели и председнику ове земље Николасу Мадуру „не уклапа у став већине европских земаља”.

Чињеница је да ЕУ нема јединствен став кад је реч о дешавањима у Венецуели. Тако се десило да је Италија ставила вето на саопштење ЕУ о признању председника парламента Венецуеле Хуана Гваида за привременог председника државе, које је требало да прочита шефица европске дипломатије Федерика Могерини.

Гваида је, до сада, за „прелазног” председника подржало једанаест држава ЕУ. Ово нејединство иде наруку Београду, јер би у противном из Брисела поново могло да му се „саветује” да и овај став, као земља која жели у ЕУ, мора да усклади са спољном и безбедносном политиком Уније, оличеном у поглављу 31.

У последњем извештају Европске комисије о напретку Србије, наша земља је оцењена као „умерено припремљена” за поглавље 31.

„То значи да смо негде на почетку. Завршили смо први део скрининга, али никада нисмо добили извештај са скрининга. А у том извештају се каже, или да је земља спремна за отварање поглавља, па се онда позива да поднесе преговарачку позицију, или се каже да није спремна и у том случају се утврђују мерила за отварање. Извештај са скрининга нисмо добили зато што нема договора, јер неке земље желе да нам се уведу мерила за отварање, али има и оних које не желе”, објашњава Владимир Међак из Европског покрета у Србији и додаје да је главни политички проблем неувођење санкција Русији.

На једној страни, како каже, имамо јасан политички став о дешавањима у Украјини, али истовремено и активности које донекле нарушавају ту слику, као што су одлазак наших посланика на изборе на Крим или присуство нашег аташеа војним вежбама. Србија, према његовим речима, није подржала око половине декларација ЕУ.

Није у интересу Србије да се меша у унутрашње послове других држава, каже бивши дипломата Иво Висковић, и додаје да онда ни Београд не би могао да се буни када би се неко мешао у наше ствари.

„Што се тиче опредељивања према ситуацији у Венецуели, пресудно је детаљно познавање ситуације у овој земљи, а чини ми се да нико код нас то не зна. Принципијелно је став такав да се подржава легална власт. У овом конкретном случају, мислим да ипак треба узети у обзир низ других чинилаца у самој земљи, а нисам сигуран да ми у овом тренутку имамо прави увид”, каже Висковић уз опаску да би, наравно, било самоубилачки да, ако се неко понаша у складу са нашим интересима, такву земљу или такву политику кажњавамо.

У основи става Београда, сматра Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова СРЈ, требало би да буде чињеница да је наша земља, историјски гледано, била најчешћа жртва спољног мешања и интервенционизма, економског, политичког, геополитичког, па као такви не можемо да имамо симпатије према сличним покушајима у другим земљама.

„То значи да не треба да се укључујемо у те спорове, на једну или другу страну, јер бисмо ризиковали да будемо прегажени, или бисмо бар имали негативне последице. Али, можемо да бранимо начелни став да смо као земља која је изабрала пут независности и суверености честа жртва спољног, недозвољеног мешања и да смо по дефиницији против таквих поступака и политика према другим земљама. И тај став нас штити од обе врсте примедаба – једних, да смо сателити према Западу који диктира политику целом свету, и других, да помало по инерцији вучемо потезе који су из прошлости и који нас идентификују са политиком Совјетског Савеза”, објашњава Јовановић.

Позивање на принципе међународног права и повељу УН чини наше аргументе практично необоривим, јер се они супротстављају свакој врсти интервенционизма, страног мешања, обарања туђих влада.

„Као малој земљи, теже би нам било да будемо за или против, јер ако уђемо у тај клинч, један или други, остали бисмо као земља са ’танким’ аргументима које други могу да нападају са формалне или суштинске стране. Уосталом, ми као доследна чланица УН, имамо и обавезу и право да се боримо за поштовање принципа ове организације у међународним односима. Када то поштовање не постоји, или је злоупотребљено, то није знак за друге да се томе приклоне”, закључује Јовановић.