У тексту „Ходољубље кроз живот Зуке Џумхура“, у броју од 6. фебруара 2015. године, у рубрици Друштво, аутора Бошка Јакшића, објављено је неколико неистина.
Аутор текста написао је да супруга Зуке Џумхура Везира Пеливановић Џумхур потиче из „угледне и богате истанбулске породице, која и данас тамо има сопствену џамију“. Тачан податак је да Везира Пеливановић Џумхур потиче из богате и старе српско-горанске београдске породице Пеливановић, од оца Малића Пеливановића, народног посланика, рехабилитованог 2013. године.
У даљем тексту објављена је још једна неистина, а то је да је Зуко Џумхур завршио студије ликовне академије у класи Петра Добровића. Тачан податак је да је Академију ликовних уметности студирао у класи професора Недељка Гвозденовића и добио je његов атеље у Коларчевој задужбини, који је кћерка Донизада Џумхур Милатовић, после његове смрти, вратила Задужбини.
Између осталог, Зуко Џумхур није говорио ијекавицу, као што је „цијели”, „умјетност”, „бјежач” и „бјежи”. Зуко Џумхур је уместо „кусања по ашчиницама Истанбула”, као што наводи аутор Бошко Јакшић, први пут отишао у Истанбул 1954. године у склопу припрема Титове посете Истанбулу и Анкари. На то путовање послала га је матична кућа „Политика” у време када је конзул Југославије био Шобајић.
Такође, Бошко Јакшић каже да је у кафани „Грмеч” Зуко Џумхур нацртао мурал, али то је фреска на зиду.
И још, отац Зуке Џумхура Абдуселам Џумхур осуђен је због великосрпских идеја и одслужио је казну у затвору у Араду где је прележао велике богиње. Био је припадник масонске ложе „Препорођај“, тако да није тачно да се Зуки пробудила носталгија за Босном и Херцеговином, као што Бошко Јакшић пише у тексту. Абдуселам је протеран из Босне још пре атентата на Франца Фердинанда, био је припадник Младе Босне. Умро је у Београду на ВМА 1933. године. Због свега овога, Зуко Џумхур никада није био комотан и прихваћен у сарајевској чаршији. Уточиште је пронашао у Црној Гори, а не у Босни, како тврди Бошко Јакшић. До снимања емисија „Ходољубља” Зуко Џумхур није имамо добре односе са комунистичким властима у Босни, управо због политичких опредељења свог оца. Кум на венчању био му је Иво Андрић и карикатуриста Пјер Крижанић.
Зуко Џумхур био је два пута председник УЛУС-а у време док је радио у „Политици”, путовао, радио сценарија за Авала филм са Ратком Дражевићем, а као сликар радио је велике послове за државу. Неки од њих су Аеродром Београд, реконструкција Скадарлије, сценографије за позоришта. Обновио је Ладу, био је члан Удружења књижевника Србије и добитник Кочићеве награде, Октобарске награде и награде Пјера Крижанића, као и других највиших признања.
Елементе за тужбу угрожавања безбедности и угледа породице Џумхур Милатовић видимо у стављању Зуке Џумхура у контекст ислама и приписивање поседовања џамије у Истанбулу. Питамо се како је стан на Бебеку постао џамија?
