У ишчекивању да добије жељену улогу Миткета, једног од капиталних јунака српске драмске литературе, барда домаћег театра Петра Божовића гледаћемо премијерно вечерас као Хасанагиног аскера Ахмеда, у представи „Хасанагиница” Љубомира Симовића, у режији Јагоша Марковића на Сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду, од 20.30 сати. Тако ће некадашњи првак Драме националног театра поново, после 25 година паузе, заиграти на сцени своје некадашње матичне уметничке куће.

Уговорити интервју са Петром Божовићем, са друге стране, прави је, рекло би се, подвиг. Најпре нас је у среду уверавао да је презаузет, али да би евентуално сутрадан могао са нама да разговара макар телефоном. Када смо га у четвртак позвали, Божовић је најпре изражавао негодовање што га уопште узнемиравамо јер стоји испред банкарског шалтера. У следећем телефонском разговору рекао нам је да је управо ушао у аутомобил, јер за пола сата има пробу. Упорност је победила, па смо га у раним послеподневним сатима ипак затекли мало боље расположеног, уочи почетка пробе „Хасанагинице” у нетипичном сценском простору ресторана „Каленић” где је пролазио текст са суфлерком Горданом Перовском.

Лик Симовићевог Ахмеда дуги низ година тумачио је ваш колега и пријатељ Предраг Ејдус. Шта је пресудило да се вратите некада матичном националном театру, кући коју је, како кажете, градио Милош Обреновић продајући мангулице?

Подстакла ме је жеља да одшкринем врата тог позоришта у којем сам глумио у прошлом веку. Желео сам да завирим у њега надајући се да је дошло до напретка и да су за протеклих 25 година наши велики душебрижници за културу направили зграду Опере и Балета, па да је и ја осмотрим. Изгледа, међутим, да морам да сачекам још један миленијум да би они то и направили. За мој повратак пресудио је, наравно и изванредан текст „Хасанагиница” Љубомира Симовића, перјанице нашег драмског и поетског стваралаштва. Задовољство је поново бити са том литературом, његовим надахнутим текстом. Наравно, превагнуло је и сећање на моје колеге Бранислава Цигу Јеринића, Предрага Ејдуса, Србу Милина… Слично као када су моји преци ишли на Скадар, а било их је седам барјактара. И како је који падао, онај следећи је узимао барјак. Ето, и ја тако на овом попришту које се назива речју истине долазим да узмем свој барјак. Ко зна колико ћу га носити…

„Хасанагиница” уједно прича и о човековој немоћи да носи друштвену маску коју су му други наметнули. Шта ће ваш Ахмед да нам прозбори?

По мудрости на коју га је натерао живот као искушење, да не кажем мука. Сваки је живот искушење, савладавање грехова пред свевишњим, с намером да се обезбеди карта за улазак у онај део који нам нису обећали политичари, него лично сам Бог. Ахмедова филозофија би се можда најбоље могла свести на реченицу: „Е, мој Ахмеде, ако си паметан, прави се луд”.

„Хасанагиница” је и политичка драма о суровој манипулацији људима зарад моћи. Каква је судбина малог, обичног човека данас?

Мали човек не постоји, не постоји ни средњи човек. Постоје само сићушни појединци који вире из контејнера и они што се возе у колима са непробојним, затамњеним стаклима да их нико не види, сем њих самих у огледалу својих банковних рачуна.

Дуго памтите и трајете. Током каријере тумачили сте цео спектар историјских јунака. Који јунак је оставио посебан утисак на вас?

Наравно, Свети владика Николај Велимировић, један од наших највећих духовника и интелектуалаца, којег би требало свакодневно цитирати и ишчитавати. Владика Велимировић је говорио једноставним, народним језиком, несебично је волео своју земљу да би био и њен највећи критичар. То једино имају наше мајке и баке које несебично воле своју децу и које су биле строге према њима. Кажем биле, јер сада би одмах отишле у затвор, како наређује закон, ако случајно узму прут и запрете детету.

Мирно живите у кругу своје породице, заклоњени, рекло би се, позоришном завесом од јефтине популарности и грабежи за новцем. Како трајати у овом времену?

Бог ми је дао и мало смисла за ово чиме се бавим. Што сам старији, то што носим у себи све више ценим и волим. Радим с људима које сам бирам и с којима волим да радим. Истражујем теме које ме се дубоко тичу, а има их толико да изгледа нећу ни стићи да их све урадим до миленијума када ћу видети обећану зграду Опере и Балета. За то време бих хтео да кажем, пожелим да се надам да ће ми и у Народном позоришту у Београду понудити неку нормалну улогу, а не само да ускачем у представе које су на репертоару. Од свих улога које бих желео да играм, највећа ми је жеља да заиграм Миткета.

Како гледате на културну климу у Србији?

На њу и не помишљам. Због те културне климе носим гас-маску.

Од Аписа до Екдала

Петар Божовић је био члан ансамбла Драме Народног позоришта у Београду од 1. септембра 1984. до 1. фебруара 1994. године и одиграо је низ значајних улога: Аписа у представи „Апис” Миодрага Илића, у режији Дејана Мијача, Заратустру у престави „Тако је говорио Заратустра” Фридриха Ничеа, у режији Нађе Јањетовић, Фердинанда у представи „Војвоткиња од Малфија” Џона Вебстера, у режији Иване Вујић, Јалмара Екдала у престави „Дивља патка” Хенрика Ибзена, у режији Николе Јевтића и Белу Куна и Комесара у представи „Конфитеор” Слободана Шнајдера, у режији Јанеза Пипана.