Уз ружу у руци са којом ће данас шетати многе припаднице лепшег пола, Међународни дан жена наша земља обележава и са овом статистиком: за исти посао жене су плаћене чак 11 процената мање него мушкарци, што значи да жена треба да ради 40 дана више да би добила исту плату као мушкарац. Жена се данас не налази на челу ниједног јавног предузећа у Србији, од 160 локалних самоуправа само једна има градоначелницу. Свега 30 одсто жена у Србији су власнице некретнина, што их ставља у потенцијално рањив положај када је реч о насиљу у породици и разводу брака. Такође, свака друга жена у Србији преживи неки облик насиља – било физичког, сексуалног, психолошког или економског, а то насиље често остаје „невидљиво” све док се не деси трагичан исход. Током претходне године 34 жене убијене су у породично-партнерском насиљу, упозорава Сузана Пауновић, директорка Канцеларије за људска и мањинска права Владе Србије.
Податак да свака друга жена у Србији претрпи неки облик насиља свакако је алармантан, али стиче се утисак да жене трпе дискриминацију готово у свим сферама живота – теже се запошљавају, лакше отпуштају и чине већину у свим мање плаћеним професијама. Дуго најављиван Закон о равноправности жена и мушкараца повучен је из скупштинске процедуре, између осталог и због тога што је невладин сектор имао велики број примедаба на овај закон.
Мислим да је боље што је влада реаговала повлачењем закона из скупштинске процедуре да бисмо кроз дијалог са невладиним сектором дошли до законског решења које ће у пракси моћи да заживи, него да се по сваку цену усваја закон. Када је реч о насиљу према женама, досадашња казнена политика била је изузетно блага према починиоцима, па су жртве уместо насилника напуштале своје домове и одлазиле у сигурне куће, а насилници прекршајно одговарали и добијали условне казне. Да би се смањило насиље у породици, важно је да што пре спроведемо преузету обавезу из Истанбулске конвенције, да се што пре ускладе породични и кривични законик и кривичним делом прогласи свако насиље у породици.
У посебно неравноправној позицији налазе се Ромкиње – сваке године склопи се око 2.000 дечјих бракова, скоро половина ромских девојчица уда се пре пунолетства, а петина њих ступи у брак и пре 15 године. Велики број ромских девојчица напусти школу око петог разреда основне школе и на тај начин остају у зачараном кругу сиромаштва, радне експлоатације од својих чланова породице и партнерског насиља. Да ли постоје начин да оне изађу из тог круга?
Нова стратегија за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији 2016–2025, предвиђа мере за унапређење система превенције и подршке у циљу смањења броја малолетника и присилних бракова и малолетних трудноћа у ромској заједници. Рад здравствених медијатора који се баве здравственим образовањем Рома и Ромкиња једна је од најуспешнијих мера у јавним политикама које су предузете након доношења Стратегије за унапређење положаја Рома 2009–2015.
Захваљујући нашем раду у последњих пет година, повећан је број гинеколошких прегледа у ромским насељима и смањена је стопа смртности деце за 50 одсто. Држава кроз мере афирмативне акције омогућава да се ромска деца уписују о трошку државе а ове школске године подељено је 1.100 стипендија ромској деци у средњим школама како би их стимулисали да остану у образовном процесу.
Од када су азиланти почели да стижу у нашу земљу, стално је присутна бојазан – шта ће се десити када Србија престане да буде „проточни бојлер” за мигранте, Европа подигне „зид плача” а азиланти остајати у пограничном појасу Србије? Да ли ће се емпатија према избеглима из „арапског пролећа” временом смањити, а нетрпељивост повећати?
ЕУ и њене институције показале су несналажење и покушавају да то реше увођењем система квота и разним препрекама које треба да успоре прилив миграната. Неке чланице посежу и за бруталнијим мерама, па постављају жичане ограде. За грађане је важно да Влада Србије шаље јасну поруку да наша држава неће бити сабирни центар, али желимо да будемо део европског решења овог проблема. Ми смо показали висок степен одговорности према овим људима, избеглицама рата, јер смо то и сами искусили на својој кожи. Али, влада пре свега мора водити рачуна о интересима наше земље и њених грађана.
Иако су последње две Параде поноса одржане готово без озбиљнијих инцидената, сва социјално-психолошка истраживања говоре да је степен социјалне дистанце према припадницима ЛГБТ заједнице и даље висок. Са друге стране, јача притисак да Србија призна геј бракове а припадници геј заједнице изјављују да ће, након усвајања овог закона, тражити и право да усвајају децу. Колико је наша земља далеко од промене законодавства и прихватања сексуалних мањина?
Потпуно смо свесни да је то друштвена група која има велики проблем са дискриминацијом и још присутним стереотипима, а оно што посебно забрињава јесте да се припадници ЛГБТ заједнице доста суочавају са насиљем, како вербалним тако и физичким. Постоји свест да је овој заједници потребан закон који уређује право на наслеђивање и још нека права која проистичу из заједничког живота, али у овом моменту Влада Србије не разматра доношење таквог закона. И још нешто – са ЛГБТ заједницом никада није било разговора о усвајању деце, то је била тема којом су се бавили таблоидни медији.
