„Дошли смо, видели смо, он је умро”, ликовала је Хилари Клинтон када је чула да је Муамер ел Гадафи нађен и убијен. Ако ништа друго, испало је да је Клинтонова у праву макар за то што није до краја цитирала речи Јулија Цезара и закључила радовање констатацијом: „победили смо”. Јер, ни најревносније апологете спољне политике Вашингтона не би тврдиле да војна интервенција у Либији, која се данас распада у међусобним борбама две фракције и Исламске државе (ИД), представља победу.
Да је ње било, Барака Обаму би либијска влада позивала да пошаље војну јединицу да, као пријатељска сила, учествују у мирнодопској паради. Уместо тога, Обама је, јавља „Њујорк тајмс”, под притиском својих саветника за безбедност да опет интервенише и заустави ширење ИД. Победа у рату није исто што и у спорту, па да се важи чак и када је треба стално понављати.
Интервенцију у Либији није једино Клинтонова испрва величала као узор ефикасности. То се говорило за сва подручја којима је америчка армија доносила мир и просперитет, још од првог заливског рата и Косова. Колико је Косово данас функционално, овде се прилично зна, а у поређењу с Ираком и Либијом још је и добро прошло.
Први сукоб са Садамом Хусеином Америка је образлагала не само потребом да се од његове агресије заштити Кувајт, него и Саудијска Арабија. Након Садамовог свргавања и смрти – још једне која се славила као почетак ере регионалне стабилности – речено је да се најзад могу повући трупе које су чувале Саудијце. Али, оне су само премештене у Ирак, који још пламти, као и Авганистан, којем нису задуго помогли ни уклањање талибана и ликвидација Осаме бин Ладена.
До деведесетих година САД нису имале много трупа на Блиском истоку, нити су биле мета терориста из тог дела света. Одонда су се нашле на удару Ал Каиде и њеног још горег „одметнутог сина”, ИД, иако су Блиским истоком промарширале сад већ стотине хиљада америчких војника. Није морално милионе људи који су под окупацијом ИД препустити судбини, али војне интервенције очевидно не воде безбедности, ни регионалној ни глобалној.
Изгледа да су у Вашингтону замишљали да је блискоисточним народима довољно смакнути вођу, па да се они послушно ставе под команду. Али, једино што бивше колоније мрзе више од сопствених диктатора, чију су смрт и оне већином славиле, јесте повратак страних сила које су многе њихове чврсторукаше држале на власти док им је то одговарало. Од свега што говоре ратоборни неоконзервативци, Бела кућа и Пентагон никако да чују и речи оног који се у милитаризам разочарао, Френсиса Фукујаме, о томе колико је неопходно изградити државе тамо где су оне на ивици колапса. А такав хаос се не рашчишћава искључиво војним средствима.
