Дан Европе – има ли шта да се слави? Ово питање поставља амерички дневник „Њујорк тајмс” себи и својим читаоцима. А ми бисмо могли да додамо: Дан победе – има ли шта да се слави? Док славимо, обележавамо, пуцамо из топова и ватромета, не можемо да побегнемо од чињенице да су обе велике слободарске идеје – антифашизам и уједињена Европа – на неки начин данас поражене. Или бар пред поразом, али у сваком случају темељно релативизоване.

Док Москва оспорава велику замисао Европске уније, тврдећи да је то политички пројекат САД-а за потчињавање Европе, Брисел, Лондон и Вашингтон, руски савезници из Другог светског рата, бојкотују параду величанствене победе над нацизмом на Црвеном тргу, оцењујући то као почетак совјетске окупације дела Старог континента. Што је најгоре, и једни и други су мање или више у праву, јер се велике цивилизацијске идеје и покрети користе за геополитичке обрачуне. А разлога за славље све је мање.

Словеначки дневник „Финанце” оценио је у свом уводнику да Европска унија подсећа на Југославију уочи распада. „Уочи предстојећег референдума о одласку Британије из тог блока, успона радикалних политичких снага, мање или више насилних измена граница у суседству и савршено мирног поновног увођења граница у некада отвореној европској зони, изгледа да више нико не верује у такву ЕУ. Чак ни председник Борут Пахор као вечити оптимиста не крије сумњу да ЕУ може да опстане оваква каква је”, пишу Словенци.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ