Готово свака жртва насиља која прелази праг центра за социјални рад има нарушено самопоуздање, снажно осећање кривице и безнађа и осећај бесперспективности. Од тога какву подршку буде добила од психолога или социјалног радника, у великој мери ће зависити и њена одлука да ли ће остати у ситуацији насиља или ће променити свој живот. Због тога смо се трудили да едукујемо професионалце како да пруже што бољу подршку жртви насиља –нагласила је на јучерашњој конференцији за новинаре у Скупштини Београда Јелена Ћериман, социолог и координаторка пројекта „Заједно против породичног насиља”, чији је циљ био едукација професионалаца у школама и центрима за социјални рад. У року од неколико месеци кроз едукацију је прошло 50 социјалних радника и 70 наставника из Београда.

У првих годину дана примене Закона о спречавању насиља у породици пријављено je укупно 44.728 случајева насиља у породици, а црна статистика сведочи да сваке године око 30 жена бива убијено од руке најближих – супруга, оца, сина или брата. Пракса говори и да се жртве породичног насиља често враћају насилнику, било због притиска породице или економске зависности, што често доводи до ескалације насиља и фаталних исхода.

Све су то били разлози због којих је Центар за етику, право и примењену филозофију у сарадњи са Секретаријатом за социјалну заштиту града Београда организовао пројекат „Заједно против породичног насиља”. Како је истакла Јелена Ћериман, реализацији овог пројекта претходило је обимно истраживање међу професионалцима који су у контакту са жртвама насиља, спроведено на територији целе земље, које је показало да институције имају ослабљене капацитете за пружање помоћи.

Јелена Ћериман је зато истакла да Центар за етику, право и примењену филозофију планира да у едукацију укључи све професионалце у центрима за социјални рад у Србији.

– Сваки пут када се суочимо са жртвом насиља сусрећемо се са нашим представама и предрасудама о породичном насиљу, односно размишљањима како изгледа жртва, а како насилник и шта је узрок породичног насиља. Први контакт са жртвом често је пресудан за њено поверење – зато је веома важно да је не осуђујемо, да јој верујемо, да је оснажимо и да јој помогнемо да разуме како се осећала док је трпела насиље, рекла је психотерапеут Ксенија Перишић.

– Породично насиље је специфично због тога што је оно снажно емотивно обојено – то није кафанска туча ни обрачун случајних пролазника, већ сукоб људи који су повезани снажним психолошким карикама. Разлози због којих жене остају у вези са насилником су комплексни и често немају везе са економском зависношћу жене. Искуство из богате Француске, примера ради, говори да се жене избегле из ситуације акутног насиља и по седам пута враћају насилнику – закључила је Садија Гицић, социјална радница из Центра за социјални рад на Врачару.