Трст – Кад се 5. априла сретнете с Богданом Тањевићем (69) онда је свако вино укусније него иначе, прича двоструко слађа, а добар провод неизоставан. Руку на срце, нисмо се због њега запутили у Трст, али смо се свесно срели с њим, путујући с југа Италије ка Србији… „Ви новинари знате кад да ме позовете, знате да сам данас широке руке…”
Стицајем околности пут нас је баш водио преко Трста, када се навршило 37 година откако је сарајевска Босна постала европски првак, после победе против Емерсона (Варезе) у Греноблу (96:93). Тањевић је командовао с клупе, с тек навршена 32 лета, док су Жарко Варајић (45 поена), Мирза Делибашић (30), Ратко Радовановић (10) и остали пунили кош италијанског тима. Босна је постала први југословенски клуб на врху Европе и први шампион без странаца после ере совјетских екипа. Последњи коме је то пошло за руком био је Партизан (1991/92). У клубовима који данас владају на континенту домаћи играчи су у мањини…
– Невероватна је ствар то што мислим да сад имам 35 година, а кад помислим да је прошло 37, онда испада да сам имао минус две кад смо били прваци – почиње подсећање на Гренобл данашњи селектор Црне Горе Богдан Тањевић, европски вицешампион с Југославијом 1981, првак Европе с Италијом 1999. и други на свету с Турском 2010. – Као да је све то јуче било. Фантастичан осећај. Рупа у стомаку… Ја сам ти као нека модерна скулптура с рупом у стомаку. Три минута пре краја сам престао да водим утакмицу, нисам могао више да обуздам ту жељу и све остало… Видим прваци смо, водимо с 13 разлике. Окренуо сам се ка публици и аплаудирао а ови су иза мене скидали предност и дошли до три разлике. И пре но што се завршило ја сам побегао у тунел и запалио прву цигарету. Нисам био на терену с дивним југословенским заставама, него сам тамо пушио и осећао се празно. Потпуно сам био празан.
Данас је, сложићете се, немогуће без странаца бити први у Европи?
Немогуће је не само зато што не можемо на овом нашем некад заједничком простору да направимо јак клуб, већ и зато што су играчи данас професионалци већ са 18 година. Наши клубови су немоћни јер постоје велики клубови који не могу да се изборе ни са својим играчима а купују туђе. Децу већ са 14 година воде у своје редове. Ни наши фудбалски клубови не могу да скупе пет-шест милиона евра годишње, а то је неки минимум у кошарци да би се играло као што сада игра Звезда или Партизан пре неколико година. Оба клуба су оставила сјајан утисак, изнад својих економских вредности на тржишту. Остали наступају са 30 и више милиона, што је потпуно неоправдано. Рецимо, ЦСКА је имао 47 милиона пре две године. Химки има 41 милион, остали 30 до 35, рецимо Реал, Барселона, Фенербахче, Ефес… Олимпијакос нема више толико, али има око 20 милиона. Кад бисмо могли да спасимо наше играче да играју код нас до барем 25 године, онда бисмо имали некакве шансе, јер таленат који расте код нас је енорман. Наши тренери су најпаметнији и најбољи.
Мислите на југословенску школу кошарке?
Не бих то назвао школом, већ начином размишљања. Увек смо били интелигентан свет, знали смо да разлучимо битно од небитног. Радили смо битне ствари за игру и резултат, знали смо ко је таленат, у кога ћемо да уложимо време. Време је као злато: кад младом играчу дајеш 20 минута то је као да му стављаш 20 златника у џеп. На време стављамо младе у игру, они на време постају звезде. Звезда се не постаје са 25 година, или си то са 20 или ниси никад. Најмање три звезде мораш да имаш да би направио врхунски резултат. Мислим на звезде по таленту а не по понашању.
У овом нашем поднебљу недостатак новца је омиљени алиби за неуспех?
Реално, из данашњих мизерних економија немогуће је направити неки велики успех. Нема никаквог тржишног закона у којем се исплати реклама па да ти се то врати. А кад би, рецимо, ови нови богаташи што су незсалужено „макли” паре били мало паметнији па дали свим клубовима који нешто значе по два-три милиона, али испод стола да нико не зна… Јел, погледајте, 24.000 људи у Београду долази на мечеве Звезде и Партизана. Изварани свет заборавља да је изваран, радује се резултату. То важи за све републике бивше Југославије. Да су само мало паметнији ови што су „макли” богатство претходне земље – кажем намерно „макли” јер то је босанска реч и значи украли – али они су само лакоми. Кад би ставили по два-три милиона, па и десет у Звезду, Партизан, Динамо, Хајдук… А они чувају паре као да су их зарадили. Ми бисмо парирали Реалу и Барселони с три пута мање пара од њих, мислим ту и на фудбал и на кошарку. Међутим, не постоји систем у којем би држава то могла реално да подржи већ се то дешава присилом и приволом великих државних компанија, као што је Телеком. Ови наши председници и премијери у региону издају наредбе, па се некако догура до четири-пет милиона и све то оде главним екипама. Онда се захваљујући енормном таленту играча и тренерима ствараоцима некако стигне до врхунског нивоа… Али није могуће бити европски првак у данашње време овако како се све одвија.
Шта мислите о сукобу Светске кошаркашке федерације (ФИБА) и Евролиге?
Увек сам био државни човек, волео сам државне пројекте, све оно што је друштвено… Фиба је, највише заслугом Боре Станковића који ју је водио у њеним најважнијим годинама, кад се уздизала, направила и јак Куп шампиона који је онда на неки чудесан начин издвојен из Фибе. Исто као када би неко Мишковићу ушао у онај његов шопинг мол и узео корнер који му доноси највише прихода! Увек сам био на страни Фибе, оснивача нашег супер спорта у Европи који је достигао екстремни ниво. А Евролига је група грађана, приватна лига, која ће пре или касније бити продата. То се само припрема за продају НБА лиги, Америци, за стварање европске НБА у којој ће играти скуп најбогатијих европских клубова. И то ће бити зарада 100-200 милиона долара у корист оних који су то приватизовали и за које ће сви радити.
Ко су фаворити на три турнира у олимпијским квалификацијама почетком јула (домаћини Београд, Торино и Манила)?
Србија сигурно пролази у Београду, јер има сва три предуслова: одличног тренера, тим и кошаркашку организацију. Биће неизвесно у Торину: рекао бих 34 посто Италија, а Грчка и Хрватска по 33. То су супер значајне репрезентације, супер значајни играчи. Француска је фаворит број један на Филипинима, тим пре што ће Тони Паркер први пут бити у форми. Кад се игра у септембру, Тони не може да се врати у форму коју има у НБА. Пошто ће Сан Антонио и сада вероватно играти до половине јуна, значи да ће он наследити форму из НБА. Он је играч који све помера с леве на десну страну, а кад је ван форме онда је терет екипи, као и Новицки у немачком тиму кад није спреман. То је основни проблем са играчима из НБА.
Када сте почињали да се бавите спортом (јуниорски репрезентативац Југославије пре тачно пола века) учили су вас да је ферплеј једнако важан као и победе. Свеодици смо да је данашњи спорт далеко од тога…
То што се догађа у модерном спорту су само рефлексије политичке ситуације и локалне и глобалне. Кад не постоји морални кодекс код оних који воде државе, зашто би спортске организације биле боље.
