Deset godina, je l’ možete da verujete? Prokleto dobra decenija, prokleto dobra vožnja. Ali ipak, prvi tvit u istoriji tvitova je bio sranje. Potpuno sranje. Bio je đubre.
just setting up my twttr
— Jack (@jack) March 21, 2006
Mislim, šta je to bilo?
Pogledajte samo kako je reč ‘Tviter’ napisana, evo: nema velikog T, nema i, nema e, zapravo potpuno je lišena samoglasnika i samoglsasnih zvukova, samo gomila t-ova sa w između i prosto moraš da odvučeš baticu Džeka Dorsija na stranu i kažeš mu: ‘Džek, slušaj, Džek, sve pohvale za tvoj proizvod, ali zašto ga ovako lansiraš bez detaljne slike brenda i uz konfuznu hrpu suglasnika umesto jasnog i definisanog imena proizvoda’. Još mu se i približiš i kažeš:
Prvo – mislim, apsolutno prva stvar, prvog dana, jeste da provališ identitet brenda i vodič za stil, mislim, ovo je prilično osnovno sranje.
Korak broj dva: odabir korisničkog imena Jack je užasno dosadan i pravi smor kada si bukvalno imao svako moguće korisničko ime na raspolaganju, od @beyonce do @69_liker_420_fuckmaster.
Broj tri: činjenica da se stil promenio sa twttr na Twitter, a ipak Tviter i dalje nema edit dugme kojim zapravo menjaš ovaj tvit sa twttr na Twitter i to pokazuje da je jedna od ključnih i fundamentalnih grešaka Tvitera jasna čitavu deceniju, a da i dalje nije ispravljena.
Broj četiri: reč twttr stvorena je od suglasnika nalik na lešinare koji glođu meso sa davno mrtve lešine, jeste najbolje ime za startap 2006. godine svih vremena.
Broj pet: Je l’ se sećate kada smo tvitove pisali iz onog, kao, lažnog trećeg lica, kao što smo radili i za Fejsbuk statuse? Sve započnite malim „je“, malim apdejtom o tome šta radimo, kao kada smo svi bili prijatleji sa MajSpejs Tomom.
Plahoviti dani. Ako ste student treće godine fakulteta koji panično i očajnički traži temu za diplomski onlajn dok gubi vreme na VICE tačka com, poput neke glupe metode za skretanje pažnje, izvedite to na način na koji smo se svi polako prebacili sa ere trećeg lica iz 2006. godine na sarkastično divljanje na @ASOS_HeretoHelp koje imamo danas. Deset godina ljudske promene. Deset godina evolucije. Deset godina. Toliko puno godina. Prvi tvit je ipak bio sranje i besan sam zbog toga.
Ponovo:
just setting up my twttr
— Jack (@jack) March 21, 2006
Pogledajte ga, zagledajte se u njega. Pravo je čudo da je neko nakon ovoga poslao tvit, zar ne? Ništa kod ovog tvita ne govori ‘priključi mi se u ovom poduhvatu, ovoj epskoj avanturi u gubljenju vremena’. Ništa kod njega ne govori ‘pridruži se twttr‘. Prvi tvit svih vremena je bio toliko suv, toliko razočaravajući, malo bolji od objave osoblja u praznom supermarketu.
Ali kapiram da postoji nešto magično u činjenici da istorija može biti tako stvorena sa samo nekoliko naivnih pritisaka dugmića – taj @jack nije mogao da zna da će taj nulti retvit, nulti fav, vredan poput obrnutog remek-dela danas biti posmatran uz jednaku pažnju i zaprepašćenje kao i sletanje na Mesec – i to tako da prvi tvit uopšte nije ni morao da bude dobar, već je samo morao da bude prvi. Posmatrajte ga kao onaj snimak voza koji ulazi u stanicu iz 1896. godine iz jednog od prvih snimljenih filmova.
Sranje. Baš to. Navodno je taj snimak voza koji ulazi u stanicu toliko prepadao publiku, naše stare, koji bi vrištali i izletali iz stolica, eh ti blesani. Ti blesani nisu doživeli da vide Kuma, ili Terminatora dvojku. Zamislite šta bi sve Terminator dvojka izazvao među publikom tih 1890-tih. Pretvorio bi njihove mozgiće u pravu kašu. Ali na mnogo načina, i tvit @jacka o postavljanju twttr – naš lični Ulazak voza u stanicu – morao je da bude najosnovniji mogući, baš kao što je bio: nikako previše pionirski, previše vrcavi stav da je to što se nekom sviđa Adel znak da je taj neko politička i ekonomska konzerva, previše viralna fotografija nekog ko je spičkao sate ređajući konzerve u supermarketu da njihovim nalepnicima ispiše „kuracpička“ – i da ćemo svi na kraju umreti, nesposbni da se izborimo sa tim hajperludilo tvitovima u budućnosti. Morali smo da počnemo od ničega – ne od ni od čega – da bismo postali nešto. Prvi tvit svih vremena – koji je sranje na svaki zamisliv nčin – jeste poput monolita, statue onome od čega smo svi potekli i onome što smo postali. ‘Samo postavljam mojtwttr‘ je onaj majmun od koga je ovaj haos evoluirao.
Tviter danas puni deset godina, i njegovo rađanje je – kao što su mnogi spremni da vam danas kažu – više-manje dobra stvar. Eto, Arapsko proleće, činjenica da nas je sve baš Tviter probudio. Kako je polako ali sigurno evoluirao u naj-u-sekundi novinski izvor na planeti. Kako ljudi upoznaju momke i devojke, žene i muževe na tom čudu. Da nalazimo posao preko njega.
Kada sam se doselio u London pre sedam godina i nikog i bukvalno nisam poznavao, Tviter mi je bio prvi izvor sticanja prijatelja, i skoro da smo – skoro – na ivici da priznamo da to nije baš toliko strašno sramotno. Skoro svaki, makar i polovični, skok u karijeri, stigao je preko ovog sajta. Danas imam i onu plavu tačkicu sa strelicom što znači da, kada se žalim nekoj firmi, oni dobiju malo upozorenje.
Danas je izbačeno oko 6,000 tvitova u sekundi, 500 miliona dnevno. Dvesta milijardi tvitova godišnje.
Sve u svemu: Tviter dobar.
Ali moramo da padnemo na kolena i setimo se odakle potičemo, da odamo počast našem drevnom biblijskom tekstu. Jer, svi potičemo od zaista užasnog i groznog tvita.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
