Pustio sam da mu luster padne na glavu. Nisam mogao da odolim. Znao sam da će biti kolateralne štete – još tri žrtve, ljubitelji mode ni krivi ni dužni došli na reviju, stradaće u ovom „nesrećnom slučaju“. Ali morao sam. Visio je za šankom, direktno ispod gomile izobličenog metala i kristala koja je prosto morala da mu dođe glave. Prilika me je neodoljivo mamila.
Zastao sam na trenutak. Mogu li to sebi da dozvolim? Da li kao Agent 47, protagonista Hitman serijala (IO Interactive), da žrtvujem nevine da bih ispunio cilj i eliminisao Viktora Novikova? On je naizgled bio samo modni promoter kao i brojne druge zvanice u pariskom Palais De Walewska , ali ja sam ga dobro znao. On i njegova partnerka, bivša manekenka Dalija Margolis, vodili su špijunsku organizaciju IAGO koja je državne tajne skupo prodavala. Morao sam da ga eliminišem. Baš tu, baš tada.
Već mi je jednom izmakao. Odvojio se od ostalih gostiju da bi se sastao sa dvostrukim agentom ruskog FSB-a, ali ja sam požurio i prigušenim hicem ubio pogrešnu osobu. Obezbeđenje nije uspelo da mi uđe u trag – presvukao sam se iz telohranitelja u poslužitelja, a niko nije ni trepnuo kad sam se vratio na prijem.
U međuvremenu, pre nego što sam se zatekao kraj čekrka koji će oboriti luster, stigao sam da eliminišem Daliju Margolis. Saznao sam da izvesni šeik planira da se pojavi na IAGO aukciji na spratu, daleko od gužve. Otkrio sam gde se nalazi i dao mu slobodan dan. Umesto njega, prijavio sam se na aukciju i ponudio keš za informacije, pa me je Margolis odvela u svoju kancelariju. Tu sam stupio u akciju i zadavio je. Niko nije primetio. Ponovo sam se presvukao i vratio na prijem. Prva od dve mete eliminisana, ništa lakše.
Ali Novikov se nije dao. Svugde su ga pratili telohranitelji, nije skretao u pomoćne prostorije, nije bilo prilike da plaćeni ubica obavi svoj posao brzo i tiho. Ne, moraće sve da se desi na otvorenom. Srećom, već sam imao izlaznu strategiju. Smoking u kom sam došao nalazio se u blizini čekrka – ako dođem do njega neprimećeno verovatno ću moći neometano da izađem na glavna vrata, obavljenog posla.
Povukao sam čekrk. Luster je pao. Plan je uspešno sproveden. Pravo kroz vrata, niko me ni ne gleda. Misija gotova, niko kulji od mene.
Ali Showstopper, prvu Hitman misiju, moguće je obaviti na nekoliko različitih načina. Uočio sam vatrogasne sekire koje samo čekaju da ih nekom zakucaš u lobanju, loše pozicionirane i potencijalno smrtonosne strujne kablove, nekoliko prilika da Novikovu stavim otrov u piće, kao i priliku da mu se približim izdajući se za modnu zvezdu Helmuta Krigera. (Mimoišli smo se u hodniku, a siguran sam da je maneken na trenutak zastao zbunjen videvši koliko ličimo.) Ovo je sandbox gejming vrhunskog potencijala – kažu ti ko su mete i ništa više. Moguće je uključiti pomoćne markere da bi se lakše povezali i eksploatisali svi delovi slagalice. Tu je i „instinkt“ režim u kom su mete označene crvenim svetlom gde god se nalazile. Ali ako se sve isključi, kroz igru se ide solo.
Većina igrača kojima je prvi put misije će prelaziti koristeći pomoć, ali potencijal za ponovno igranje istih misija je ogroman. Svaki restart dozvoljava da se uslovi izmene. Moguće je na nekim lokacijama sakriti oružje i opremu. Moguće je iskombinovati nekoliko različitih rešenja i postići bukvalno eksplozivne rezultate. Pošto sam bio potpuni amater u svetu plaćenih ubica, bila mi je neophodna pomoć. I to ne samo u Parizu – već u prologu sam nekoliko puta uspeo da zaginem pre nego što sam najzad eliminisao prvu metu, čuvenog lopova Kalvina Ritera. Ali svaki neuspeh, svaka smrt i ponovni pokušaj su deo procesa. Onom ko se zaleti pucajući na sve strane ne gine razočaranje. Upravo zato mi Hitman deluje tako neobično, tako strano u poređenju sa većinom visokobudžetnih izdanja u modernom svetu igara.
Hitman zahteva strpljenje, planiranje, pripremu. Ne čuju se fanfare kad je zadatak uspešno izvršen. Prosto odradiš svoj posao i odeš kući, bez ikakvih emocija. U Parizu moguće je provesti sat-dva ili više samo u istraživanju Palate i okoline, u memorisanju rasporeda prostorija, biranju optimalnih putanja za beg i lokacija za sakrivanje. Ovo je od vitalnog značaja, jer je čak i u majušnim prolog-nivoima moguće izgubiti se. Novikov i Margolis idu svojim poslom, ali neće napustiti prijem. Uvek će biti prilike za onog ko je dovoljno strpljiv i miran da je sačeka. Treba ih pustiti da sami dođu; najbolje je kad sami dođu. Agent 47 nije ni Markus Feniks ni Master Chief, ne nosi oklop i ne regeneriše mu se zdravlje. Možda je klon, ali ipak je ljudsko biće iza tog ledenog izraza lica. Čim ga par metaka pogodi, biće laku noć. Zato se uvek šunjaj, prikradaj, i nikad ne poteži olako.
Zbog navike na ritam i stil današnjih blokbastera, mnogima neće ležati Hitmanova mehanika koja nudi mnoštvo načina za napredovanje nevezanih za sirovu snagu. Meni je u startu bilo teško; igrao sam ovog vrhunskog asasina kao trapavog plaćenika kom se prosto posrećilo. Ali igra ima mnogo toga da ponudi onima koji izdrže i naviknu se.
Hitman je epizodično izdanje – trenutno su u ponudi samo pomenuta misija u Parizu plus kraći prolog i još par alternativnih režima u svakom od glavnih sendboksa. Escalation, Elusive Targets, i Contracts smo već opisali u našoj najavi , ali meni je najzanimljivija sledeća lokacija. Agent 47 bi trebalo dobro da se uvežba u Palais De Walewska, jer će posle Pariza uslediti nešto neverovatno.
Epizoda tri odigrava se u Marakešu
Za početak biće tu Sapienca, sunčani italijanski gradić na obali koji ćemo videti u aprilu. Primarna meta nalaziće se u dobro obezbeđenoj vili. Baš kao i Novikov, i njega okružuje veo tajne. Stare zgrade biće odlična snajperska gnezda, ako ih se dokopam. Moći ćemo da istražimo grobnicu, kao i mnoge prodavnice i privatne rezidencije. Brojne prilike će se igraču nuditi na ovom prostranom nivou. Sapienca deluje zastrašujuće veliko, a nivo detalja do kog je razrađena prevazilazi sva očekivanja. Prelepa je lokacija u pitanju, od brodića koji se njišu u zalivu do blistavog neba iznad nas. Gradić deluje kao sa razglednice – a tu razglednicu ostaće krvlju zamrljana.
Pa ipak, još impresivnije deluju najave treće Hitman epizode koja se uglavnom odvija u medini Marakeša u Maroku, gde Agent 47 razotkriva komplikovanu zaveru između lokalnih militanata i švedskog konzulata. Otkriti nešto više pokvarilo bi uživanje u ovoj igri koja zaplet značajno pomera unapred u svakom poglavlju – iako svaka misija deluje kao samostalna operacija, jasno je već od kraja Pariza da se tu dešava svašta mutno, da nije u pitanju obična serija ubistava. Marakeš izlazi u maju, a zatim slede misije na Tajlandu, u SAD, i u Japanu. Kad sve epizode budu izašle digitalno, izdaće i Hitman verziju na disku, negde početkom 2017. godine.
Još od vremena arkadnih igara, sve se vrtelo oko brzog prometa – što pre završiti igru, postaviti rekord, preći na sledeću. Hitman to menja utoliko što odoleva potrebi za brzinom i traži od igrača da odigra misiju u Parizu po nekoliko puta. Probaj da te be primete. Probaj da se i sam probiješ na modnu pistu i tako zaradiš novo priznanje. Udaviti golim rukama ili garotirati žicom? Dugo bi potrajalo da se iskusi svaki detalj koji ova igra nudi, kako na pariskom nivou tako i dalje. Možda predugo za neke od nas, ali sa druge strane, zar ne vredi čekati ako nagrada tako dobro zadovoljava? Da stvari ponekad krenu naopako, ne samo što je nekad u tome i poenta igre, već je to korak ka savršenstvu.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
