Foto: Eloïse Bollack
Čudan je to strah za vladu koja se okružila betonskim zidinama, protivraketnim baterijama i čeličnim oklopom, ali čini se da izraelska država ima patološku fobiju od letećeg kamenja.
Palestinci koji se suočavaju sa naoružanim vojnicima u punoj ratnoj opremi često nemaju drugog oružja osim kamenja pod svojim nogama; na većem delu okupirane teritorije, bacanje kamenja smatra se oblikom maltene nenasilnog protesta. (Tokom istorije okupacije, bacači kamenja ubili su 14 Izraelaca. Poređenja radi, otprilike dvostruko više Amerikanaca svake godine strada od povreda zadobijenih tokom vožnje skejtborda.)
Ova pretnja toliko je velika da novi zakon koji je izglasao izraelski Kneset za bacače kamenja predviđa kaznu od četiri godine zatvora, dok bi neki mogli da se nađu iza rešetaka i do dvadeset godina. Palestincima je zabranjeno da upute bilo koji predmet kroz vazduh; na okupiranoj teritoriji, zakon gravitacije sprovodi policija.
Ali ako je bacanje kamenja tako opasna aktivnost, zašto se onda njome služe sami izraelski vojnici? Na dramatičnim video snimcima koji su se prošle nedelje pojavili na internetu, izraelski vojnici maskirani u majice sa kratkim rukavima i kefije vide se kako bacaju kamenje kao deo grupe mladih Palestinaca, u očiglednom pokušaju da izazovu sukob, nakon čega odjednom potežu pištolje i počinju da pucaju u masu. Na videu se vidi i kako jedan od maskiranih vojnika puca pištoljem direktno u nogu demonstranta dok ovaj pokušava da se izvuče pod udarcima i šutiranjem grupe besnih Izraelaca.
Izraelska vlada insistira na tome da želi mir više nego bilo šta drugo i da pokušava da smiri strasti – ali slanje provokatora da sprovode improvizovano pucanje u kolena prilično je čudan način da se to postigne. To ne izgleda kao da Izrael pokušava da izbegne Intifadu; to izgleda kao nameran pokušaj da se izazove Intifada.
Izraelci maskirani kao Palestinci koji napadaju Palestince
Tokom Prve Intifade, uglavnom miroljubivi palestinski otpor vojnoj represiji počeo je da pribegava nasilnim taktikama tek 1990. godine, kad je jedna izraelska grupa postavila temelj obnovljenom jevrejskom hramu pored džamije Al Aksa u Jerusalimu.
Druga Intifada, brutalna od samog početka, izazvana je 2000. godine, kada je tadašnji izraelski opozicioni lider Arijel Šaron pošao u provokativnu posetu Hramovnoj gori okružen stotinama policajaca u opremi za razbijanje demonstracija. Bilo bi neukusno pojednostavljivati ove sukobe svođenjem isključivo na neslaganje oko arhitekture (mnogi Palestinci bi verovatno bili tolerantniji prema neplaniranim političkim šetnjama po Starom gradu da poseduju nacionalno samoopredeljenje i sva druga politička prava), ali ako Izrael stvarno ozbiljno želi mir, onda bi prilično značajan prvi korak trebalo da bude suzdržavanje od zajebavanja sa Hramovnom gorom.
Umesto toga, poslednjih meseci počele su da kolaju glasine da izraelska vlada planira da olabavi dugogodišnje propise o broju Jevreja kojima je dozvoljeno da posete svetu planinu – od kojih mnogi to čine da bi pokazali jevrejski suverenitet nad nepodeljenim Jerusalimom – u pokušaju da obezbede veća jevrejska prava u kompleksu. Izrael je uporno negirao te tvrdnje, ali je rezultat katastrofalan porast nasumičnog, neusmerenog i smrtonosnog nasilja u obe zajednice.
Bilo je ubadanja nožem, pucnjave i pogroma – uključujući turobno ironičan slučaj kada je jedan izraelski Jevrej izbo drugog zato što mu je delovao suviše arapski . Nasilni sukobi između obe strane nastavili su se preko vikenda kada su četvorica Palestinaca ubijeni na licu mesta nakon što su vlasti izjavile da su u nekoliko navrata pokušali da napadnu Izraelce širom regiona.
Pročitajte još: Napaćeni zoološki vrt u Gazi prinuđen da prodaje nojeva jaja i laviće
Ali ako elementi izraelske države namerno žele da raspire tenzije, nije odmah najjasnije zašto – na kraju krajeva, zar i Izraelci ne bi u Trećoj Intifadi izgubili bar koliko i Palestinci?
Neku vrstu odgovora mogli bismo da pronađemo u eskalaciji koja je prethodila poslednjem ratu u Gazi, pre nešto više od godinu dana. U junu 2014. godine, tri izraelska tinejdžera starosedeoca oteti su na Zapadnoj obali; jedan od njih je uspeo da pozove hitnu službu , ali je snimak navodno sudskim putem zabranjen za emitovanje i izraelskim medijima navodno nije dozvoljeno da prenesu zvuke automatske paljbe na kraju snimka, na osnovu kojih bi moglo da se zaključi da su momci ubijeni.
Ako su izveštaji tačni, izraelska javnost je možda podstaknuta da poveruje kako tinejdžere drže kao taoce negde na Zapadnoj obali, a vojska je sprovela ogromnu i agresivnu operaciju potrage tokom koje je uhapšeno na stotine osoba, uključujući na desetine njih iz vođstva Hamasa, i na osnovu čega je ubijeno pet Palestinaca.
Ako je operacija spasavanja bila planirani pokušaj da se Hamas isprovocira na nasilje, uspelo im je: deset nedelja kasnije, 2.000 stanovnika Gaze bilo je mrtvo u ruševinama svog bivšeg grada. Ovde je važan politički kontekst – neposredno pre otmice, Hamas i njegov rival Fatah osnovali su vladu nacionalnog jedinstva Palestine, u kojoj bi Hamas morao zvanično da prizna državu Izrael.
Sve što su Izraelci tvrdili da žele počelo je da se dešava: konačno su dobili partnera za pregovore koji bi mogao da predstavlja čitav palestinski narod i bio voljan da prizna izraelski legitimitet, što je bio preduslov pregovora. Odjednom je na domaku bio dogovoreni kraj izraelsko-palestinskog sukoba, koji je mogao da se završi formiranjem potpuno nezavisne palestinske države. Umesto toga, izbio je novi rat, a vlada nacionalnog jedinstva se raspala.
Za Izrael, ti brutalni izlivi nasilja nisu bili ometanje svakodnevnog statusa kvo; oni su bili način da se on sačuva. Nešto slično dešava se i sada – u Ujedinjenim nacijama podignuta je palestinska zastava, a Palestina je zvanično pristupila Međunarodnom krivičnom sudu. Netanjahu je suočen sa mirovnim procesom koji bi zapravo mogao da se izrodi u nešto konkretno, umesto da se odugovlači vreme dok se ne stvrdne beton novih nastambi na Zapadnoj obali. A u čudnom i podeljenom svetu izraelske politike, to bi moglo da znači da je vreme za novi rat.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
