Brankicu Stanković sam upoznao pre 19 godina u redakciji Radija B92 na petom spratu beogradskog Doma Omladine. Taman su se završili tromesečni ulični protesti protiv Slobodana Miloševića i prilično umorna redakcija tada najboljeg i najslobodnijeg medija u zemlji dobila je svežu novinarsku krv, nekolicinu mladih ljudi koji su baš tih dana započeli karijeru.

Među njima je bila i Brankica Stanković. Sećam se da je od prvog dana pravila „gužvu“. Bila je glasna, uporna i puna samopouzdanja. Nosila je patike i farmerke, nije se preterano zanimala za onaj kul deo Devedesetdvojke sa one strane hodnika u kojem su radili kultni muzički saradnici i voditelji. Htela je od prvog dana da radi, grize i kopa po najtežim temama koje je informativna redakcija mogla da prati 1997. godine u Srbiji, između kraja rata u Bosni i početka rata na Kosovu.

Brankica je u međuvremenu postala jedna od najboljih i najpriznatijih novinarki u ovom delu sveta. Brankica je hrabra žena i mama dvoipogodišnje Sare. Brankica je jedina novinarka u Srbiji koja živi sa dvadesetčetvoročasovnim policijskim obezbeđenjem. Pristala je da provedemo jedan dan zajedno u njenom domu i razgovaramo o proteklih skoro dvadeset godina i danima koji slede.

VICE: Prvi put sam kod tebe u kući, pod okolnostima koje bi sigurno izgledale nemoguće, u zimu 1997. godine, tokom demonstracija protiv Slobodana Miloševića. Tada smo se kao klinci novinari borili za razne slobode, a sada praktično nemaš sopstvenu slobodu u nominalno slobodnoj zemlji.

Brankica Stanković: Jeste, ograničeno mi je mnogo toga u životu. Ne mogu sada da ustanem i odem da bacim đubre, ili da se pokupim i odem sa ćerkom Sarom u park. Ja sve moram da najavim ljudima kroji me obezbeđuju. A opet, i ja negde vodim računa da te ljude ne zovem i kažem, idemo za pola sata, već se trudim da organizujem život i najavim sve te stvari malo ranije.

Koliko te muči ta nesloboda? Bilo je perioda kada mi se činilo da ti je pukao film, da ti je dosta svega?

Da, nekoliko puta se desilo, a prava istina je da sam nekoliko puta prethodnih godina tražila da mi se ukine obezbeđenje. Uvek je obrazloženje bilo da to nije moguće zbog bezbednosne procene koju su uradile nadležne institucije. Do danas se to nije desilo, iako su po zakonu imali obavezu da me pozovu u MUP da potpišem ukidanje obezbeđenja na ličnu odgovornost.

Koliko je racionalno to što si uradila?

Ja mislim da je vrlo racionalno, jer taj život pod zaštitom traje već jako dugo – sedam godina, i to nije normalno. Ja nisam političar koji se pomiri sa tim, ili mu je možda to pitanje prestiža. Naravno, nemam problem sa ljudima koji me štite, oni su zaista divni, ali imam problem sa tim da je moja sloboda ograničena.

Nije rešenje mog problema u obezbeđenju, već u sistemu. Sa jedne strane, imamo policiju koja mene štiti od nekih huligana, a sa druge, sud, takođe deo sistema, zaključi da huligani nisu krivi što su pretili i pusti ih na slobodu. To je taj paradoks, apsurd.

Sve fotografije: Lazara Marinković

Dok pričamo na terasi njenog stana na Novom Beogradu, Lazara nas fotografiše. Povremeno nas prekida dvoipogodišnja Sara, čini mi se, na isti način kao i njena mama. Pitam Brankicu koliko se sve promenilo otkako se rodila Sara.

– Bezbednosno se i nije ništa promenilo. Moje dete se naviklo na sve ovo, zapravo i ne zna drugačije. Za nju su oni svi drugari, i zna im svima imena. Obično me pita kad izlazimo iz stana: „Mama jesi zvala drugare“? Nažalost, njoj je to sve normalno, ali meni ipak nije. Sa druge strane razumem i državu, jer je dužna da me zaštiti. Ali problem je u sistemu, jer svako mora da oseti tu snagu države, pa i oni koji mi prete.

Znam da si od 2004. godine, od kada radiš emisiju Insajder, nekoliko puta razmišljala o tome da odeš iz zemlje. Zašto to nisi uradila?

Pa zato što je ovo moja zemlja. A imala sam, i imam priliku da odem i počnem sa Sarom neki novi život. Ali neću, ovde su moji prijatelji, moja porodica, zašto bih otišla? Možda odem ako zaključim da je ovde stvarno sve obesmišljeno, pre svega kad je posao u pitanju.

Da li je bilo trenutaka kada si mislila da je zapravo sav taj trud, rad i rizik besmislen?

Recimo da sam se tako osećala prošle godine posle kampanje koju su Pink, Informer i Studio B vodili protiv mene zbog emisije Reporter (o srpskom fudbalu). Tad smo rekli da se privremeno povlačimo, jer u takvim okolnostima ne možemo da radimo. Za ovih godnu dana, napravili smo naš medij, odnosno, naše uslove i sada možemo na svaku eventualnu kampanju da odgovorimo tako što ćemo raditi emisije, priče, priloge sa istinitim informacijama. Takođe, sada mi odlučujemo šta ide na našem portalu. To nismo mogli da radimo na televiziji koja ima svoju programsku šemu.

Kada si mi pre nekoliko godina rekla da želiš da napišeš knjigu, pitao sam te šta će ti to. A u sebi sam mislio, odlepila je od svega. Kada je knjiga izašla, kada sam je pročitao, pomešala su mi se osećanja stida i ponosa. Sa jedne strane me je bilo sramota što sam rekao šta sam rekao, a sa druge, ponosan sam što si mi prijateljica. I danas smatram da je to zaista važna knjiga. Misliš li da je knjiga ispala veća nego što si planirala?

Naravno, ja sve to nisam očekivala. Ja nisam pisac, niti je to književno delo. Samo sam htela da na jedno mesto stavimsve što znam i to podelim sa drugima. Jednom sam to izjavila, a Veran (Matić) mi je predložio da napišem knjigu. Htela sam da prekinem situaciju u kojoj moram da ćutim o mnogim stvarima.

Mislim da mi je ta knjiga ipak bila velika greška. Ne znam šta sam njom dobila, sem što svi znaju sve o meni. Ništa se nije promenilo, sem što je prodata u 50.000 primeraka. Ja je, inače, još nisam pročitala. Nemam hrabrosti da vidim šta sam sve objavila o sebi.

Dakle, ništa se posebno nije desilo izdavanjem te knjige. Ustvari, desilo se: tužio me je Luka Bojović, pa ću ga možda upoznati na sudu. Ta knjiga mi je pomogla psihički jer sam progovorila o svemu o čemu sam morala dugo da ćutim, izazvala je burne reakcije, ali se ništa nije desilo . A mi smo očekivali da će država nešto uraditi i da više neću morati da živim sa obezbeđenjem.

Misliš da je pretenciozno reći da je trenutno mera slobode našeg društva iskazana u meri tvoje slobode?

Ne znam, verovatno jeste pretenciozno.

Da li je Srbija slobodna zemlja?

Ne znam, ali i mislim da je jako opasno ovo što poručuju premijer i Vlada, da je ovo slobodno društvo jer svako može da objavi šta hoće. To nije sloboda govora, već haos i anarhija, jer ovde mogu da te linčuju sedam dana u tablodima. Sve dok neki novinar mora živi pod policijskom zaštitom, teško da može da se govori o slobodnom društvu.

Da li je činjenica što je policija non-stop sa tobom i zna sve što radi…

Pa ne zna!

Dobro, da li te nekad to sputava u novinarskom smislu? Tebi se verovatno i telefon prisluškuje?

Ubeđena sam da nisam pod tim merama. Nemam tu informaciju, ali zašto bi mene slušali? Pa to bi bilo skandalazno, i kršenje zakona. Nisam ja kriminalac da me neko prisluškuje.

Onda ovako, misliš li da činjenica da te država štiti znači i da država u svakom trenutku zna šta Insajder sprema od priča?

Ne, to ne mogu da znaju, jer smo se mi u redakciji dobro organizovali. Ja ne idem na važne sastanke i imamo svoje bezbednosne mere. Oni znaju gde sam ja, ali o čemu pričamo, to ne znaju. Uostalom, i zbog toga ja već dugo ne radim intervjue.

Mislim, ne radimo mi ništa tajno, pa da krijemo. To sve izađe u javnost kroz naše priče. Kada bi neko pokušao da zaustavi izlazak neke priče tokom montaže, recimo, to bi mi bio znak da je neko nekome dojavio nešto, ali se to nikad nije dogodilo.

Oni koji žele da te diskredituju kažu da Insajder uređuje policija, ili da Državna bezbednost dotura priče.

Oguglala sam na to. To su zaista gluposti. Redakcija Insajdera se promenila, nije ovo onaj stari Insajder u kojem radi troje, četvoro ljudi. Oni dobro znaju istinu. Ovo je sada velika redakcija, sa puno mladih ljudi, koji su i dalje u šoku koliko moraju da proveravaju svaku informaciju pre objavljivanja. Zna se kako izgleda tekst koji je došao iz policije, uostalom, ne postoji nijedna kampanja u kojoj je Insajder učestvovao.

Šta uopšte znači dostaviti? Pa, postoje arhive koje su dostupne. Ma to je izvrnuta priča, pa kakav si novinar ako nemaš svoje izvore, posebno posle 20 godina bavljenja ovim poslom. U krajnjem slučaju, najbolji dokaz za to je da za sve ovo vreme postoji ukupno šest tužbi protiv Insajdera i uvek smo na sudu dokazali da imamo dokumente koji potvrđuju ono što smo objavili.

Mi smo zatrpavali sud dokumentacijom, čak i naš advokat nije mogao da veruje kolike gomile dokumentovanih dokaza imamo za svaku tvrdnju iznetu u emisiji.

Pored građana, država bi zapravo trebalo da bude ta koja najviše podržava rad Insajdera jer se vi najviše bavite razotrkivanjem slučajeva u kojem se potkrada država. Sve su vlasti do sada bile predmet istraživanja i čini mi se da niko nije bio zaštićen.

Ja to uporno pričam ljudima koji tvrde da smo štitili nekog na vlasti. Pa 2004. godine smo radili priče o zloupotrebama, u vreme Tadića smo radili serijal Službena zloupotreba u kojem su krivci bili ljudi iz Demokratske stranke. Nas ne zanima ko je na vlasti. Mi se bavimo sistemom, a deo sistema su i političari, koji imaju odgovornost.

Već smo predugo u stanu. Brankica nervozno gleda na sat i prebira šta sve mora da uradi na poslu. Ispijam kafu i predlažem da odemo do redakcije Insajdera.

Ups, da. Ne ide to baš tako… Kreće bezbednosna procedura, za mene i Lazaru uzbudljiva, a za Brankicu rutinska, svakodnevna. Posle desetak minuta, na monitoru koji snima hodnik ispred njenog stanja pojavljuju se dva pripadnika obezbeđenja, „Sarini drugari“.

Izlazak iz zgrade, ulazak u kola, vožnja do grada, izlazak iz kola, ulazak u zgradu. Brankica je opuštena. Ne primećuje, za nas, „filmske kadrove“. Priča, ne prestaje, smeje se i zadovoljno ulazi u njenu redakciju, gde se verovatno najbolje oseća u ovom gradu i zemlji.

– Ljudi, tu su nam drugari iz redakcije VICE – viče sa vrata fucnutog stana koji trenutno glumi kancelariju najzajebanije redakcije na Balkanu.

Dok Lazara i ja krećemo da se pozdravljamo sa poznatim i nepoznatim novinarima ekipe Insajdera, Brankica već naručuje hranu za ekipu. U dve prostorije se nalaze novinari, u trećoj se namešta montaža. Legendarni Miša Čvorović, koji je sa Brankicom od prvog dana, šef je parade. Video materijali za nove priče se uveliko ubacuju u računar.

Insajder za koji dan započinje potpuno novi život i Brankica jedva čeka da krene.

– Mi smo pre godinu dana shvatili da jedan serijal godišnje na televiziji ne može da postigne željeni efekat. Ukapirali smo da ne možemo od televizije da tražimo da svaki dan naša petominutna tema udje u neke vesti. Došli smo da zaključka da nam treba naš prostor delovanja. Odlučili smo se za internet portal na kojem ćemo biti dnevno aktivni, što nam je neophodno. Sad imamo naš medij, i jedini smo odgovorni za ono što napravimo, i to tako i treba da bude.

Stvorili ste „neprijatelje“ u svim garniturama vlasti do sada. Sretneš li ljude koji su bili tema vaših emisija i koji normalno razgovaraju sa tobom, vama kao ekipom?

Da, naravno. I to jeste naš uspeh. Uostalom, potpuno sam sigurna da ljudi o kojima smo pravili emisije posle gledanja znaju da je to što smo objavili tačno. Mogu oni da pobesne zbog toga, da nešto demantuju, ali zapravo znaju da je to istina. Nikad se, takođe, nije desilo da smo o nekom objavili nešto, a da prethodno nismo zatražili reakciju na to tokom snimanja.

Insistiram da radimo pouzdane priče. Ne puštamo ih dok ne proverimo sa svih strana. Čak nam je dosta priča, onih „ekskluzivnih“, propalo jer nismo mogli da dobijemo potvrdu iz vise izvora, a posle su se pokazale kao tačne. Na tome ćemo i dalje insistirati.

Koja je, po tebi, najznačajnija priča koje ste radili?

Teško mi da procenim, jer se svim temama posvetimo 100 odsto. Mislim da je za naše društvo najznačajnija tema koju, nažalost, nismo uspeli da dovedemo do kraja ubistvo premijera Zorana Đinđića.

Opet, da taj serijal Rukopisi ne gore nismo radili na taj način i stvari nazvali pravim imenom, verujem da bi se i dalje pričalo kako su Đinđića ubili jer je bio kriminalac. Mi se time i dalje bavimo tom temom i tužili smo Vladu Srbije Mirka Cvetkovića, i Vladu Aleksandra Vučića sudu. Smatramo da je nedopustivo da se izveštaj Koraćeve komisije i njena dokumentacija vode kao službena tajna, iako je Ustavni sud naložio da Vlada mora ponovo da razmotri naš zahtev za uvid u kompetnu dokumentaciju. Sledeća stanica je Evropski sud u Strazburu.

Da li bi neke priče danas radili drugačije i da li misliš da ste se nekada možda ogrešili o neke ljude?

Nismo se ogrešili o ljude, jer smo vodili računa o činjenicama. Svakako smo mogli nešto bolje da uradimo. Uvek kada se završi emisija, komentarišemo i nađemo stvari koje smo mogli da ispravimo, ali to su tehničke stvari, kao što su grafika ili montaža.

Link Izvora