Iz kolumne ‘VICE-ov vodič za izbore 2016‘

Pre nego što je postao karikatura konzervativnog predsedničkog kandidata, Donald Tramp je bio karikatura biznismena. Gradio je hotele, kasina, komplekse stambenih zgrada. Bavio se avio – kompanijama, flaširanom vodom, video igricama, lažnim fakultetima, restoranima, votkom, vinom – sve vreme govoreći ljudima da su stvari koje nose njegovo ime najbolje, najotmenije i najluksuznije. On kao da živi u grafitskom modu Pro skejtera 3 Tonija Hoka, i pokušava da obeleži što više teritorije, dok mu ne istekne vreme.

Trampova trenutna kampanja za predsednika se pretvorila u prilično zastrašujući ogled u desničarskom populizmu, ali njegova poruka se ne bi zapatila da nije u mogućnosti da iznosi osnovni argument: ja sam uspeo u svemu, ja sam jedan od najkompetentnijih, najprofitabilnijih i najveštijih biznismena na planeti, i s toga sam jedini koji može daučini Ameriku ponovo velikom.

Kao ni mnogi drugi, ni ja baš ne kapiram Donaldovu privlačnost. Ne samo da ne volim njegovu politiku; zbunjen sam i zbog toga što je njegov brend ispao toliko dugovečan. Ko kupuje te Trampove trenerke i igle za kravatu? Ko odseda u njegovim mermerom popločanim hotelima i ko čita njegove knjige? Ko je ikada gledao „Pripravnika“ i vikao, To, To! Ovaj gnevni čovek iz osamdesetih godina ima odgovore! Da li je moguće da su sve te stvari stvarno, stvarno dobre, a da je meni to promaklo?

S toga sam skovao plan: provešću celu radnu nedelju – od ponedeljka do petka – tovareći se svim stvarima vezanim za Trampa. Ješću samo hranu sa Trampovom etiketom, nosiću samo odeću iz Trampove kolekcije, gasiću žeđ isključivo izvrsnom Trampovom vodom ili Trampovim vinom. Ako budem želeo da se opustim, opuštaću se čitajući Trampove knjige ili gledati neku epizodu „Pripravnika“. Ako mi se spava, biće bolje da pustim neku Trampovu audio knjigu.

Da li će mi čitavih pet dana Trampa pomoći da shvatim u čemu je njegov šarm? Da li će me pridobiti na svoju stranu? Da li će me ovaj eksperiment ponovo učiniti velikim, pretvoriti me u pobednika, kao što sam uvek sanjao da ću biti? Postojao je samo jedan način da to saznam.

Fotografije: Kerolajn Tompkins

Pripreme

Ako postoji ijedno mesto na svetu koje je početna tačka za Trampa, to je Trampova kula u centru Menhetna. To je mesto gde je čovek lično živeo, radio i snimao „Pripravnika“; tu je objavio da će se kandidovati za predsednika. To je takođe i najbolje mesto za snabdevanje Trampovim namirnicama.

Pazario sam nekoliko kutija mešovite Trampove robe u prizemlju, onda sam kupio i par kesica Trampovih grickalica i karton Trampove vode, zbog neophodne hidratacije. Nije bilo dovoljno da preživim, ali je bio neki početak.

Pročitajte i: „Anti-Tramp miting u Njujorku počeo glasno, završio se još glasnije“

Takođe mi je bila potrebna i preobuka za nedelju dana, pa sam za 30 dolara kupio jedan od sveprisutnih Trampovih kačketa sa natpisom „Učinimo Ameriku ponovo velikom“, i počeo da isprobavam Trampove košulje. Doduše, osoblje radnje sa suvenirima nije moglo mnogo da mi pomogne, jer je bilo isuviše zauzeto prepirući se sa jednim Kubancem. On je hteo da kupi Trampov kačket, ali oni mu to nisu dozvolili, zato što nije američki građanin. Izgleda da se novac potrošen na reklamnu robu u Trampovoj kampanji smatra za donaciju, pa se stranci i oni koji nemaju radnu dozvolu ne računaju. Kubanac, koji je izgleda znao pravila bolje i od osoblja, počeo je da maše svojom zelenom kartom i krenuo da uzvikuje pravila Federalne izborne komisije. Uzeo sam svoj karton vode i otišao kući, jer sam rešio da ostatak odeće kupim od nakupaca na internetu.

Evo šta sam pribavio:

– Karton Trampove vode

– Jedan glupi Trampov kačket

– Jednu bočicu Trampove kolonjske vode Uspeh

– Jedan primerak knjige Umetnost nagodbe, u tvrdom povezu

– Pet plastičnih tuba Trampovih mešanih grickalica

– Jednu staklenu teglu Trampovih žvaka

– Dve kesice Trampovih gumenih medvedića, zbog starih, dobrih vremena

Ponedeljak

Tramp se kune da nikada nije pio kafu – ni alkohol, kada smo već kod toga – pa sam i ja odlučio da je izbegavam. Doručak mi se sastojao od par šaka Trampove mešavine lešnika, oraha i sušenog voća, i čaja koji sam skuvao u Trampovoj vodi. Nisam se osećao previše veliko, ponovo, naročito zato što mi je zbog Trampove kolonjske vode sve imalo ukus znoja i novčanica.

Odlučio sam da se sa Trampovim opusom upoznam hronološki, pa sam počeo sa štivom napisanim pre predsedničke kampanje. Zbog toga sam veći deo dana proveo čitajući „Umetnost nagodbe“ i tu i tamo bacao pogled na celu prvu sezonu „Pripravnika“.

Iscevčio sam limenku soka od paradajza – klasičan Trampov ručak, prema njegovoj knjizi – i skuvao još jedan Trampov čaj. Kada je Tramp sredinom sezone pozvao kandidate za pripravnika u svoj luksuzni stan u potkrovlju Trampove kule, već sam umirao od gladi.

I kolege su me gledale popreko, jer nisu bili sigurni zašto nosim dres sa Trampovim prezimenom na leđima, i zašto gledam televiziju umesto da radim. Ako ništa drugo, fleke od soka od paradajza se nisu videle na crvenom dresu.

Mom telu je očajnički bio potreban pravi obrok, pa sam kopao po internetu dok na Pinterestu nisam otkrio recept Ivanke Tramp pod nazivom „Seljačka čorba od povrća„. Čorba je možda bila namenjena seljacima, ali su sastojci na neku foru koštali 40 dolara. Imala je ukus peršuna i gusenica. Mast je plivala po površini dok se hladila.

Utorak

Celu noć sam spavao uz nežne zvuke Trampove audio knjige pod nazivom „Razmišljaj naveliko i cepaj i u poslu i u životu“ koji su mi milovali uši. Probudio sam se spreman da svima jebem kevu na sastanku upravnog odbora. Srećom, to junačenje me je napustilo kada sam izašao na ulice Bruklina noseći svoju Trampovu kapu i majicu na kojoj je pisalo „Tramp: čovek, mit, legenda“. Hodao sam pognute glave i izbegavao kontakt očima sve dok nisam stigao na posao.

Proveo sam dan prateći preliminarne rezultate. Bio je utorak kada je Tramp pobedio u Severnoj Karolini, zatim u Ilinoisu, a onda razbio Marka Rubija na Floridi. Kada je postalo jasno da je čovek veoma blizu nominacije za predsednika, otišao sam kući i utolio tugu bocom Trampovog vina. Imala je ukus kao da je Tramp jednostavno presuo ono najjeftinije vino iz kartona u boce, i zlatnim slovima odštampao svoje ime na etiketi, ali meni je to bilo u redu. Obožavam sirće.

Sreda

Počeo sam da sanjam Trampa u utorak uveče. Bio je bauk koji je opsedao moju podsvest, sa svojim čuperkom, u plavom, vunenom odelu, i uvek sam mogao da ga vidim krajičkom oka. Probudio sam se uz snoviđenje kako jurim Trampa oko Trampove kule, i uvek ga ugledam u ogledalima sa zlatnim ramom, ali nestane kada se okrenem.

Ustao sam, odagnao san, podgrejao ostatke Ivankine supe, i krenuo u hodočašće do Trampovih zgrada na Menhetnu.

Prvo sam otišao do Vol strita, onda u Soho, a onda u Aper vest sajd. Svi Trampovi neboderi prate istu estetiku – koplja od čelika, kamena i stakla, tip zgrade koju bi neko dete volelo da napravi. Sazdane su da zadive, da ih fotografišu turisti, da vas zapanje širinom prostora unutra, sa svim tim blistavim spratovima i atrijumima od kojih zastaje dah. U svakom slučaju, video sam sve to, i u rano popodne se obreo u Trampovoj kuli.

A tamo sam, kao iznenada otelotvorenog duha, ugledao Trampa. Sedeo je u baru Trampove kule, leđima okrenut meni, i davao intervju za Foks Njuz. To je bio on – čovek, mit, brend, tip sa svih mojih majica. Njegova zlatna kosa je delovala kruto i krhko, kao nekuvane špagete, kao da sam mogao da odlomim delić da ga zadržim kao suvenir, da sam bio malo bliže.

Gledao sam ga pun strahopoštovanja, sve dok ga obezbeđenje nije odvuklo do kola, koja su ga odvezla na sledeći bučni miting, ili u neki drugi apartman u potkrovlju, ili šta god da je sledeće bilo na njegovom dnevnom rasporedu.

Turisti su bauljali holom, sabirući utiske o tom kratkom i dragocenom susretu sa Trampom. Gledali smo jedni druge i značajno se smeškali, kao da nas je povezao neki tajni, sveti trenutak, koji nikada nećemo uspeti valjano da opišemo. Kupio sam užasnu Trampovu picu za 15 dolara i pojeo je u tišini.

Četvrtak

Ponovo mi je došao u san, ovog puta zlokobniji nego ranije, pošto sam pročitao sva njegova dela o samopomoći u poslu, i zaspao uz njegovu najnoviju knjigu „Obogaljena Amerika“. Ovog puta se nisam probudio spreman da izvedem korporativni puč, ali sam uhvatio sebe kako ozbiljno razmišljam o praktičnim implikacijama postavljanja neprobojne, klimatizovane kupole iznad naše domovine, koja bi sprečila najezdu ISIS-a.

Čeznuo sam za jednostavnijim vremenima, onim ponedeljcima popodne, nekada davno, kada je Trampu jedino bilo važno koja ekipa „Pripravnika“ će prodati više limunade u Mitpeking distriktu.

Evo šta sam sve čuo da je Tramp opljunuo tokom samo jednog mog odlaska u toalet u dva ujutru:

• Kinu

• Iran

• Klimatologe

• Ponovo Kinu

• „Hipike koji grle drveće“

Za doručak sam završio poslednju tubu Trampove mešavine sušenog voća, lešnika i oraha, pa sam se zaputio u Trampovu kulu na večeru. Napolju, u stvarnom svetu, bio sam gubavac u svojoj Trampovoj odeći. Ljudi su zurili u mene, klimali glavama u neverici i uzdahivali. Svakog dana sam se vraćao kući s posla dužim putem, da ne bih naleteo na nekog od članova latino porodice koja drži moj omiljeni restoran, koji bi me zauvek obeležili kao Trampovca. Ali nazad u toplini ružičastih, mermernih zidova, konačno sam mogao da se opustim. Pripadao sam tu. Bio sam kod kuće. Osećao sam se poprilično posrano.

Trampove šnicle su već skoro izumrle, ali dobio sam sledeću najbolju stvar: sendvič sa šniclom iz Trampove roštiljnice. Tražio sam da moje meso bude reš pečeno, jer sam čuo da Tramp navodno to tako voli. Trampova nedavno izražena ksenofobija i rasna mržnja su prilično jebeno gnusne, ali boga mu poljubim, ko voli tako pečene šnicle? To je neoprostivo.

Te večeri sam izašao kompletno odeven u Trampova obeležja. Čekao sam da mi se neko suprotstavi, da me pita zašto sam se tako obukao, čekao sam da neko zapodene kavgu, da bi mi se vratila vera u ljude.

Niko ništa. Par ljudi me zagledalo. Jedan tip se nasmešio, i rekao mi, „Jebeš Hilari, jel’ da“?

Otišao sam kući i slistio još jednu bocu Trampovog vina.

Petak

U šta sam se ovo pretvorio? Ko je ovaj čovek koga gledam u ogledalu, koji se zavetuje Trampu na ljubav u jeftinim majicama, sa podočnjacima zbog čitanja „Obogaljene Amerike“do sitnih sati, slab i neuhranjen, posle previše grickalica sa Trampovim imenom na omotu?