Njuejdžerska spisateljica izvodi eksperiment sa jabukama Via Daniellelaporte.com
Da li si pseudo nju-ejdžer? Nosiš roze energetske kristale oko vrata? Ozbiljno razmišljaš o brzom reiki kursu? Ako je odgovor da, onda možda znaš i dr Masarua Emotoa, japanskog „naučnika“ koji je učinio da pirinač magično istruli tako što je jednostavno bio grozan prema njemu. Doslovno je vikao na pirinač i on je počeo da se raspada.
Njegova glavna tema je, doduše, voda. Emoto tvrdi da je H20 duboko povezana sa našom individualnom i kolektivnom svesti, o čemu piše u svojim knjigama Voda I, II i III; Istinska moć vode; Tajni život vode; i još oko osam knjiga sa „vodom“ u naslovu.
U jednom od istraživanja, Emoto je razdvojio vodu u 100 petrijevih šolja i svakoj pripisao karakter, dobar ili loš. Govorio je lepe stvari „dobroj vodi“ i kritikovao „lošu vodu“ jer je sranje, i potom zamrzao sve petrijeve šolje. I gle čuda, loša voda je stvorila „ružne“ kristale. Emoto je čak okupio tim u Tokiju da u svrhe eksperimenta transmituje svoje misli nekoj vodi u Kaliforniji. Rezultati? Identični.
Emoto je nastavio proučavanje ovog fenomena na različite načine, na kraju zaključivši da naše vibracije – naše misli, reči, namere i zvuci – mogu da utiču na molekularnu strukturu vode. Evo, pogledajte kako priča o pirinču:
Suština je: ako loše vibracije mogu ovo da urade vodi, zamislite šta rade našim telima, čiji sastav više od 60 odsto čini voda.
Ta ideja mi je izrazito zavodljiva. Nju ejdž škola mišljenja je malo poput trendi religije za mlade ljude sa problemima posvećivanja nečemu, odnosno za mene. Svake nedelje čitam horoskop i upoređujem svoja usrana raspoloženja i paranoje sa kretanjem planeta. Odgledala sam celu animiranu seriju Spirit Science, koja objašnjava osnove nju ejdž filozofije. Spremna sam i otvorena za svako mistično sranje koje bi moglo da izdigne moje postojanje iznad besmislenog parčeta mesa čija je sudbina da umre na komadu kamena. Ja sam ništa. Potrebno mi je usmeravanje.
Ne verujemo dok ne vidimo, kaže izreka. A da bih poverovala u Emotovu vibracije-su-moć filozofiju, potrebne su mi čvrste činjenice. Zato sam odlučila sa sprovedem sopstveni mali eksperiment.
Našla sam na internetu eksperiment inspirisan Emotovim radom: 25-dnevni eksperiment sa jabukom. Vređaš jednu jabuku, drugu obasipaš ljubavlju, a nakon 25 dana jedna treba da bude buđava i odvratna, a druga malo manje takva. Gomila blogera i dobročinitelja je eksperiment isprobala, i tvrde da je stvar legitimna. Zato sam kupila jabuku i presekla je tačno na pola i stavila svaku polovinu u obeleženu teglu kako bih mogla da shvatim gde da usmerim svoje magične mentalne moći.
Pre nego što sam zaključala jabuke u njihove male ćelije, htela sam da im ubacim malo vibracija, čisto da igra započne. Jabuci ljubavi sam poslala poljupce i šaputala joj nešto seksi, najbolje što umem.
Zatim, u ovom izuzetno naučnom eksperimentu, toliko jako sam vrištala na drugu polovinu jabuke da sam verovatno i malo pljunula na nju. Ostavila sam tegle iza stola naših urednika u redakciji, spremne da istrunu.
Prva nedelja
Za početak, jabuci mržnje sam čitala zlobne komentare sa VICE Fejsbuk stranice. „Gomilo jebenih hipstera nadam se da ćete se svi probuditi mrtvi“, vrištala sam na nju. Čini mi se da sam videla kako drhti.
Svakog jutra pre nego da sednem da radim, usmeravala sam svu svoju mržnju i negativne vibracije ka tegli mržnje, a svu ljubav ka tegli ljubavi. Iskazivanje mržnje je, neiznenađujuće, bilo vrlo lako. Razmišljala sam o medijskim saopštenjima koja opisuju nečiju novu modnu kolekciju kao „hrabru“; razmišljala sam o prelaženju svog fizičkog vrhunca sa 18 godina i 9 meseci; razmišljala sam o ljudima koji sednu na sedište do prolaza i stave torbe na sedište do prozora u prepunom autobusu. Jebite se, sebični otimači sedišta. Jebite se.
Iskazivanje ljubavi dobroj jabuci je, sa druge strane, postao posao. „Baš si zgodna“, „Zakon si“, „Napred, jabuko“, bla bla bla. Ali ipak sam radila to svakog dana.
(Znam šta mislite: ‘Nisi redovno to radila. Mislila si da ćeš moći da se izvučeš sa foto reportažom i da zapravo ne pričaš sa jabukama svaki dan, lenjivice jedna. Ali zaista joj jesam svakog dana pričala, osim jednom kad sam došla kasno i bila iznervirana i prosto sam zaboravila. Bez osuđivanja. Ljudi smo)
Druga nedelja
Jabuka ljubavi nakon nedelju dana
Tek je početak, a već imamo loše vesti za Emota. Nekako, jabuka mržnje je bila relativno netaknuta, sa samo taknim slojem zelene buđi preko površine, dok je jabuka ljubavi polako postajala poprilično gadna. Gotovo preko noći su iz nje iznikle dlake vlažnih brkova, dovoljno dugačke da su mogle da dodirnu zid tegle.
Odlučila sam da podignem test na viši nivo. Pokazala sam jabuci mržnje profilne slike mog bivšeg i čitala joj još komentara sa Fejsbuka. „Deluješ kao mega pizda“ bio je jedan od njih. „Odjebi, pičko usrana“, glasio je drugi. Zaista ružne reči.
Treća nedelja
Do treće nedelje postalo je teško gledati jabuku ljubavi i govoriti joj pozitivne stvari. Jezivo je smrdela. Svaki dan kada bih je uzela u ruke, talas oštro-slatkog mirisa povraćke krenuo bi iz nje. Postala je braon i inficirana, a bela buđ skupljala se oko njene viseće rane.Izgledala je kao iskonsko zlo. A tu je i jabuka mržnje, zauvek izdržljiva, i dalje oštećena samo tankim, čupavim slojem nečeg zelenkastog.
U ovoj fazi sam se presmorila i jedva čekala kraj eksperimenta. Kao i svi oko mene. Ofis menadžer nam je rekao da da jabuke moraju biti uklonjene iz zgrade iz zdravstvenih i bezbednosnih razloga. Rekli smo ne: moramo izdržati do kraja.
A onda, na pola sledeće nedelje, desilo se ovo:
Jabuka ljubavi proizvela je sopstvenu vlagu, stvorivši mali znojavi terarijum. Bilo je nečeg samo-zadovoljnog u njoj, dok tako stagnira iza zamagljenog stakla. Odakle ta kondenzacija nikada neću saznati. Agresivna, vlažna reakcija na moje reči pozive?
Pobeđivala je i obe smo to znale – i kad kažem „pobeđivala“ mislim „jabuka nije poštovala skup arbitrarnih pravila koje sam pročitala na nekom blogu“.
Četvrta nedelja
Slika iznad je jabuka ljubavi u svojoj poslednjoj fazi metamorfoze. Nemam ništa da kažemo o njoj. Ne mogu više da foliram svoja osećanja. Između nas je gotovo.
Sa druge strane, pogledajmo jabuku mržnje. Uz malo čišćenja, bila bi skoro pa dobra za jelo:
Naša glavna urednica za Evropu mi je ostavila ove poruke. I imala je sreće, jer istog dana kad sam ih otkrila je konačno došao kraj ovom sranju.
Sve što je preostalo je da izbacim ove jabuke iz tegli i bacim ih u đubre.
Obazrivo sam otvorila teglu ljubavi.
Otvorila sam svet mržnje. Ukoliko je i bilo sumnje o tome koja od njih dve je više trula, činjenica da nisam jela jabuke od kako sam pomirisala užeglu jabuku ljubavi bi trebalo da razjasni sve.
U odnosu na nju, smrad iz tegle mržnje je bio slabiji. Ništa gori od spavaće sobe mog mlađeg brata – neprijatan, ali ne u potpunosti nepodnošljiv.
Volela bih da je Emotova teorija upalila. Volela bih da je jabuka mržnje usahnula i postala smrtonosna i da sam mogla da gricnem još uvek hrskavu jabuku ljubavi, koja bi me zatim nahranila pozitivnošću, ljubavlju i toplinom usađenim u svaku njenu ćeliju. Ali nije ispalo tako. Već od druge nedelje je postalo jasno da nije bilo važno da li sam se drala na jabuku ili se mazila sa njom kroz staklo – prirodni proces raspadanja nije mogao da se spreči.
Lični stav: Duboko u sebi još uvek verujem da je pozitivnost dobra a negativnost loša. Zbog društva; zbog mentalnog zdravlja i dobrobiti individue; da ne bi bili nepodnošljivi kreteni. Ali to se nije poklopilo sa rezultatima.
Na kraju, da li smo naučili nešto iz tereta ovog četvoronedeljnog eksperimenta? Da, naučili smo da nas mržnja iz Fejsbuk komentatora napaja, daje nam život i čini nas bar malo manje buđavim nego što bi inače bili.
Pratite Hanu na @hannahrosewens
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
