Тебе, који сејаше смрт кроз наша поља
и многа срца проби врхом свога мача
да би судбина била светлија и боља
а земља наша срећнија и јача –
Тебе, који посла црне године рата
и глад, и помор и путеве непроходне
да би за увек здружио брата и брата
и свима дао земље и њиве родне –
Тебе, Господе, молим ове светле ноћи
кад веје бео снег над крововима града:
немој крај наших кућа синути и проћи
и оставити срце да болује и страда.
Обдари нашу децу даровима неба
у овом часу тихог и небеског славља,
Ти знаш да једном треба обуће и хлеба
а другом мало радости и здравља.
Помилуј плаву кћерку варошког чистача
и реци да ће бити лепа као зора,
пољуби црног сина сеоског ковача
и дај да буде силан као гора.
Униђи кроз прозор сељакâ, сиромахâ,
и простри им по слами своје светло хтење;
од додира Твојега и од Твога даха
никнуће нам млађе, боље поколење.
Дај детету свакоме љубави и моћи
па постане од нас здравије и боље
можда ће и нама златно доба доћи:
процветати земља, уродити поље.
Да спознамо и ми, сви: да су наши мртви,
пропали у рату, погинули, пали,
намењени били једној вишој жртви
и живот за много лепше сврхе дали.
Тебе, Господе, молим, дај да деца стигну
јуначка и здрава у времена нова
и загрљена братски дај да високо дигну
пропалу у блату заставу наших снова.
(Политика, 6. јануар 1928. године)