• Istočna Srbija

    Антички мост и средњовековна црква покрај ауто-пута, a у Станичењу нико не стаје

      

     Србија је, учили смо у школи, земља с врло добрим географским положајем – налази се на раскрсници врло важних међународних саобраћајних праваца. То се може утврдити чак и непосредним искуством; ко се возио српским ауто-путевима током летње туристичке сезоне зна о чему говорим.

    Међутим, и статистика и озбиљне анализе с једне стране, као и искуство обичних људи с друге стране, јасно показују да Србија и њени грађани из свог повољног географског положаја не добијају ни приближно онолико користи колико би могло.

    Уместо да су наши најважнији путни правци начичкани мотелима, бензинским станицама, великим продавницама и другим садржајима у којима би страни путници остављали свој новац, ми истим тим странцима дозвољавамо да пројуре кроз Србију најбрже што могу. Добро је уколико бар наточе гориво у своје аутомобиле.

    Да страним пролазницима прикажемо своје историјске и природне споменике, о томе готово и да не размишљамо. Као да смо нека пустињска земља, а не земља лепе природе и богате историје и културе.

    У склопу изнетог, описаћемо један пример који просто боде очи.

    Пре неколико месеци је завршен део ауто-пута који води од Ниша према граници с Бугарском, тако да је ауто-пут стигао до села Станичење код Пирота.

    Село Станичење има око двеста домова с око петсто становника. Налази се на обе обале чисте и брзе реке Темштице. У њему постоји основна школа (стара и новоизграђена), старинска железничка станица, а народ живи тешко. Ослања се на мршаву земљорадњу и уситњено сточарство, а пензије већ постају најважнији приход. Излокани сеоски сокаци, одсуство било каквог напретка – типично српско село нашег времена.

    У таквом селу се налази, веровали или не, очувана грађевина из античког времена!

    Око триста метара од ауто-пута, на Темштици, постоји лепо очуван незавршен мост изграђен у другом или трећем веку нове ере. Мост је изграђен од тесаног камена пешчара, коловоз је од калдрме, а постоје два преломљена лука који полазе са десне обале Темштице.

    Мост није делимично срушен већ никада није завршен. Вековима је служио својој сврси тако што је недостајући део премошћаван дрвеном ћупријом. (Остаци дрвених шипова се и сада виде у самој реци.) Мост овде сви зову „Бегов мост“ јер је поправљен у турско доба, а сада се не користи.

    Мост се налази на врло лепом месту, поред заравни покрај реке, а са њега пуца поглед узводно према околним планинама.

    Читаоцу је, зацело, јасно да се ради о прворазредној туристичкој атракцији коју би радо посетили и домаћи и страни путници. Међутим, поред Беговог моста нема никакве ознаке, натписа или било чега сличног! Једино што постоји је, сада већ оронуло, бетонско степениште којим се силази на пропланак узводно од античке грађевине. Ни на оближњем ауто-путу ни у самом селу нема никакве ознаке где се мост налази, тако да се путник мора ослањати на љубазност домаћина и њихова упутства!

    Просто је невероватно да овакав споменик није никада завредено ни мало пажње. Да би се Бегов мост представио јавности, не треба много улагања. Неколико путоказа и табли с обавештењима на ауто-путу и на сеоским улицама, натпис у близини самог моста, почистити околину моста и посећи растиње – и ето туристичке атракције. Сигуран сам да би, уколико би се Бегов мост представио на прави начин, овде свраћали многи путници с оближњег ауто-пута, и домаћи и страни. Грађевина из римског доба је занимљива и нама из Србије као и путницима из Бугарске, Турске и другим земаља. Само је потребно неколико натписа и на српском и на страним језицима.

    Још би боље било када би се у близини направило одмориште поред ауто пута или неки развијенији садржај (бензинска пумпа, мотел или слично.)

    Бегов мост није једина знаменитост у селу Станичење која није правилно приказана јавности.

    У самом селу налази се средњовековна црква изграђена у првој половини четрнаестог века. Једнобродна грађевина с делимично очуваним оригиналним живописом је настала као задужбина Арсенија, Јефимије, Константина и још неколико племића тог времена чија имена знамо по оригиналном натпису који се налази у цркви. На истом натпису се помиње и бугарски цар Јован Асен.

    Црква је сад посвећена Светој Петки (раније Светом Николи) и парохијска је црква, али и стратише на коме је, крајем осамнаестог века, учињен погром овдашњег народа.

    На одржавању цркве се ради, порта је лепо уређена, постоје ограда, натпис на улазу и осветљење, али, као и за Бегов мост, не постоји никакав путоказ или табла с објашњењем о историји, архитектури или живопису цркве.

    Сигурно је да би и Црква Свете Петке била врло посећена, само да је ваљано представљена јавности. И овде је потребно, за почетак, неколико путоказа и табли с објашњењима на српском и страним језицима. Који пролазник на ауто-путу из Бугарске не би био заинтересован да види средњовековну цркву у Србији у којој се помиње цар Јован Асен?

    Долазак туриста у Станичење би овдашњем народу много значио. Верујем да би се тако, од уснулог села, створило живо место у коме би се лакше живело него сада. Сличних примера у Србији има. (Сетите се, рецимо, Пролом Бање и Луковске Бање.) Ко зна, можда би се овде продавали домаћи производи и сувенири, отвориле кафане и продавнице, опремила преноћишта за посетиоце, прорадила напуштена воденица у селу, организовале шетње кроз природу поред прелепе Темштице…

    За почетак, треба само поставити неколико путоказа и натписа.

    Љубомир Костић

     

     

     

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com