Fotografija: Flickr, MaxiuB

Moja priča o sudbini nekog ko je završio Medicinski fakultet sa visokim prosekom u Srbiji nije mnogo drugačija od drugih, a i opšte je poznata. Kad se stvori prilika, krene se sa volontiranjem i to tako traje nekoliko godina. Ponekad menjaš nekog na kraće periode, a možda i bude neki kratkotrajni ugovor, sa manjim procentom. Obično je to sve tako dok ne dobiješ specijalizaciju. U nekim trenucima razmišljam o inostranstvu, ali ipak pokušavam da ostanem ovde.

Jedan od tih perioda na koje gledam kao lepu uspomenu je doba kada sam radio kao doktor na selu. I sada kad pomislim na te lepe seoske predele i dobrotu tih ljudi, toplo mi je oko srca.

Trajalo nešto manje od godinu dana. Radio sam i u nekim selima bližim gradu, koja drugačije funkcionišu od onih zabačenih, ali su veći deo tog mog vangradskog doktorovanja bila brdska sela do kojih se teško stizalo. Putovao bih, na primer, sat vremena do nekog „centralnog“ sela u tom delu, autobusom koji polazi u pet sati ujutru, onda bih lokalnim autobusom išao do jednog sela, pa bi me potom neko od meštana vozio džipom ili nekim krš autom do ambulante u kojoj sam pregledao pacijente u nekim krajnje nepristupačnim zaseocima. To je avantura – izađeš iz autobusa, neko te čeka da te vozi, a ti ne znaš ni ko je, ni šta je taj čovek koji te vozi, ni u koliko raspala kola ulaziš, samo znaš da ti je to jedina varijanta prevoza do ambulante.

Ion Chibzii/Flickr

Leti se i nekako stizalo, a zimi je znalo da bude zeznuto.

Jednom mi tako krenemo nekim raspalim autom, došao seljak po mene da me vozi do kuće da mu pregledam ženu, a do sela ogromna uzbrdica i zapnu kola, neće dalje. Vozač stane, izađe da brže bolje stavi kamenje iza točkova, da ne krenemo nazad. I onda kaže: „Doktore, daj gas da ja poguram“. Ja tu neku gimnastiku sa suvozačkog mesta izvodim, a sestra na zadnjem sedištu stegla torbu i gleda sva preplašena.

Ljudi koji su dolazili na pregled su znali da doktor dolazi jednom nedeljno na dva sata i onda bi im to bio centralni događaj za tu nedelju.

A ljudi sa sela ne dolaze tek tako na pregled, za svaku manju tegobu.

Spreme se za taj dan, kao za svečanost, obuku se lepo, namirišu, srede frizuru i čekaju u redu, nekad i ispred ambulante, jer je to samo dva sata za sve njih. A ljudi sa sela ne dolaze tek tako na pregled, za svaku manju tegobu. Naš seljak je navikao da trpi, da se ne žali, da se sam zaleči, sve što može sam. Kad dođe kod lekara na pregled, to je obično nešto što je doguralo dotle da je sve iscrpeo i da ne može ništa više da uradi sam ili da ne može više da se izdrži. Često neka ozbiljnija stanja.

Seoske ambulante su u fulu, moram da priznam. Doduše, sve one moraju da imaju čekaonicu, kartoteku, lekarsku i sobu za intervencije. Sestra daje injekcije i podeli lekove, jer sa sobom nosi „apoteku“. To što ona ponese, to što se spremi, to mogu da prepišem pacijentima, pa se snalazim.

Nije predrasuda – seljaci su zdraviji od ljudi u gradu.

Sve to šta oni tamo jedu i udišu je zdravo. Oni su stalno fizički aktivni, rade po ceo dan. Retko ima gojaznih, a samim tim, ređe i stanja koja su uzrokovana time.

Fotografija: Flickr, Steven Isaacson

Najviše dolaze zimi. Leti – nema se vremena da se ide kod doktora. Nema se vremena za zdravlje, svi su na njivi i rade po ceo dan. Ako se desi neka povreda, sami je dezinfikuju, previju i sve šta treba. Inače, većina stvari koje ljudi sa sela koriste kao prirodne „narodske“ lekove, pruža pravo i efikasno sredstvo za lečenje. To su prirodne stvari, delotvorne, rastu tu u njihovoj okolini i oni znaju o tome godinama unazad. I ne samo ono što se koristi za lekove, postoje stvari o kojima ljudi na selu dosta znajukad se radi o tehnikama u lečenju. Čak sam i ja jednom išao kod neke babe da mi namesti prst kad sam ga povredio na košarci. Sve je pravilno uradila.

Na pregled mi dolaze svi, deca, stari, sa svim mogućim problemima, koji bi trebalo da idu u razne specijalizovane službe – dođu kod mene kao doktora opšte prakse. A onda ja dođem u situaciju da moram da im objasnim kako zbog pravilnika ne mogu ja da ih lečim i da moraju iz te nedođije u najbliži grad na pregled. Dođe mi žena sa malom bebom koja ima konjuktivitis, a ja nisam ni pedijatar, ni oftamolog, ne bih smeo ni da je pregledam, moram da je prosledim dalje. Mnogi od njih nemaju kola. I ako imaju, to su neki stari automobili u poluraspadnutom stanju koji nisu ni registrovani i oni tako mogu samo do najbližeg, razvijenijeg sela, odnosno do puta. Tuga.

Pročitajte i: Provela sam dan sa novosadskim lekarima koji rade obdukcije

Uvek kad bih dolazio u neko selo, na početku su bili malo nepoverljivi jer sam mlad. Vrlo brzo, kad vide da znam šta radim, to se promeni i zavole me. Donesu mi tako često rakiju, ili gajbicu voća. A ja znam koliko su siromašni i koliko im znači da uzmem to što su mi namenili i od srca mi dali i nemam srca da odbijem. Jednom mi je došla neka baka, stara, teško se kreće, jedva da vidi dobro, ne zna ni ko sam. Zna samo da je došla kod doktora.

Pitam je ja: „Bako, što ste vi došli, šta vas muči?“ A ona meni odgovara: „A koj’ si ti? Ma ništa meni ne fali, nego sam, sine, došla samo ove čarape da ti donesem, ja isplela, pa da imaš.“ Takva najiskrenija dobrota i neposrednost ljudi koji tamo žive su ono što me razgali.

Kućne posete su posebna priča.

Ljudi na selu nisu dovoljno obrazovani o redovnim zdravstevnim stanjima, za razliku od onih koji žive u gradu i uglavnom imaju neke informacije šta da rade kad zavlada grip, muči ih visok pritisak i slično. Kod seljaka je to sve isto – kad im je toliko loše da ne mogu da stoje na nogama, oni legnu, znaju samo da im je loše, a ne da li im je skočio pritisak, oborila temperatura ili nešto deseto.

Jednom me zovu da dođem u kućnu posetu, kažu žena u komi, hitan slučaj. Ja u džipu, trudim se da skrenem misli, čitam nešto, listam, a sve vreme razmišljam šta li ću da zateknem, šta ću sa njom ako joj je toliko loše, ako mora hitno da se transportuje. Dođem tamo, a žena se pridigla, ne zna šta će sa sobom, samo što ne trči po kući. Shvatim da je u pitanju psihičko stanje – da je verovatno bila u depresivnoj fazi, nije ustajala, nije otvarala oči, i ukućani odmah zaključili da je u komi. Kad sam došao, bilo mi je jasno da je u maničnoj fazi – puna snage i uznemirena, jedva smo je držali dok smo je primala infuziju.

Drugi deo tih kućnih poseta je kako te ugošćavaju. Bez preterivanja – bukvalno kao na slavi. Iznesu sve šta imaju od hrane i najbolju rakiju. Nema tu da ti završiš pregled i ideš za petnest minuta. Moraš da sedneš, nema šanse. Ako odeš i ne poslužiš se – oni se mnogo uvrede. Velika je čast da ugoste doktora u kući. I onda ti daju rakiju da poneseš, to je njihova, najbolja, oni su pravili.

Kad si doktor na selu, najteže je što za te ljude u tom trenutku predstavljaš čitavu bolnicu. Ljudi misle da je doktor u selu bog i to je istina. Gledaju vas sa ogromnim poštovanjem i trude se maksimalno oko vas. Kad mi se završio period službe u jednom selu, meštani su pisali peticiju da me vrate tamo, toliko su se vezali.

Vezao sam se i ja za te ljude i njihovu dobrotu. Razmišljam često o tim lepim trenucima i kako bi izgledalo da se tamo vratim. Sigurno bi me i dalje pogađalo kad nisam u mogućnosti da im pomognem zbog nekih stvari koje nisu do mene, ali bi mi svakako prijala ta energija ljudi koji su okrenuti samo prirodi i nemaju nijednu lošu reč.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu