Litografija opisuje anti-katoličke nerede koji su izbili u Filadelfiji 1844. godine. Sredinom 19. veka, ksenofobične političke stranke i rulja često su napadali katoličke imigrante iz Irske i Italije. (Image via public domain)

Jednog dana ne tako davno, više od 10.000 ljudi naguralo se u konvencioni centar u Detroitu da bi čulo govor najkontroverznijeg američkog političara. Neki su došli da ga nadglasaju, još i više njih da mu oda počast, a dve frakcije su ophrvali bes i radost još pre nego što je on izašao na binu. Izbila je čarka, primećen je policajac kako urla da je zaslepljen nekom vrstom hemijskog spreja, a mogli su da se čuju i podrugljivi uzvici: „Zig hajl!“ Na kraju je govornik morao da skrati nastup, jer mu se govor nije čuo od haosa koji je do tog trenutka već navikao da izaziva.

Ranije istog tog dana, u državi Oklahoma, dotični kandidat digao je glas protiv demonstranata koji su ga pratili svuda po zemlji: „Zgrabićemo te studente s koledža za njihove kose i strpaćemo ih sve u zatvor.“

Sve bi to mogle da budu vinjete iz kampanje Donalda Trampa, koja se zahuktala, sada naizgled nezaustavljivo, ka nominaciji Republikanske stranke. Miting vodećeg kandidata republikanaca u Čikagu otkazan je u petak zbog masovnih protesta koji su se potom pretvorili u kavgu; jedan raniji događaj u Sent Luisu doveo je do hapšenja na desetine aktivista protiv Trampa. Ali opisane scene nereda u Detroitu i Oklahomi potiču sa mitinga Džordža Valasa iz oktobra 1968. godine, kada je proslavljeni zagovarač rasne segregacije potpirivao istu vrstu vatre sa kojom se Tramp igra danas. Tramp, kao i Valas onomad, oslovljava strahove i teskobu belačke radničke klase, osećaju da im njihov svet izmiče iz šaka.

Baš kao i Valas, i Tramp izriče uvijene — ponekad ne tako uvijene — pretnje nasiljem protiv onih koji mu se suprotstave. U sredu ujutro, posle još jedne pobeda na preliminarnim stranačkim izborima, Trampa su upitali šta bi se desilo kad bi republikanska elita ostvarila svoje planove da ga na sve moguće načine spreči da osvoji nominaciju na stranačkoj konvenciji. „Mislim da bi došlo do nereda“, odgovorio je on. „Ja predstavljam mnoge, mnoge milione ljudi.“

Ali Valas i Tramp nisu aberacije. U Americi imate dugu tradiciju nasilja u službi politike — pogotovo nasilja izazvanog rasnom i međunacionalnom tenzijom.

„Najgore političko nasilje u istoriji Sjedinjenih Država često je bilo rasno motivisano„, objašnjava Krisofer Strejn, profesor Američkih studija na Univerzitetu Florida Atlantik i autor knjige „Ponovno učitavanje: Razmatranje nasilja u američkom životu“. „A naznake te vrste nasilja postojale su i na nedavnom Trampovom mitingu u Čikagu.“

Pročitajte i: „Kako pojava Donalda Trampa objašnjava Ameriku“

Međupartijske razmirice su se ranih dana američke republike relativno često rešavale pesnicama, noževima, motkama ili pištoljima. Istaknuti političari — poput Arona Bura, Aleksandra Hamiltona i, nekoliko decenija kasnije, Endrjua Džeksona — bili su gotovo jednako ozloglašeni po svojim dvobojima pištoljima kao i po svom političkom angažmanu. A bio je tu i neslavni incident iz maja 1856. godine kada je kongresmen iz Južne Karoline Preston Bruks skočio za govornicu Senata i besno počeo da bije štapom republikanskog abolicionistu Čarlsa Samnera po vratu i licu, skoro ga upokojivši tom prilikom.

Nasilje je nekad bilo mnogo češće obeležje američkog života, a događaji iz ove kampanje to i odražavaju, tvrdi Noa Feldman, istoričar prava sa Harvarda. „Bili su definitivno ekstremno agresivni, a to je važilo za čitav dijapazon javnih događanja„, kaže on. „Ne samo za mitinge u jeku kampanje, već su i sami izbori bili agresivni i nemirni. Sva politika bila je prosto mnogo, mnogo više divlja.“

Nasilje u narodu je sredinom devetnaestog veka dostiglo svoj vrhunac. Tako su 1840-tih i 50-ih, sa porastom anti-imigrantskog raspoloženja, neredi izbijali u gradovima kao što su Filadelfija, Luivil, Sent Luis, Nju Orleans i Baltimor; pripadnici ksenofobične stranke Know-Nothing (Neznalice) pokretali su napade na katolike u Mejnu; gradonačelnik Čikaga iz redova „Neznalica“ praktično je objavio rat nemačkim i irskim imigrantima u tom gradu. Građanski rat samo je dodatno raspirio međurasne tenzije. U gradu Njujorku onomad, kaže, Feldman, „belci — uglavnom Amerikanci irskog porekla — izazivali su nerede i ubijali crnce pod izgovorom, ono: ‘Moraćemo svakako u rat zbog vas pa je onda bolje da vas ubijemo.’ Mislim, sve su to prilično lude stvari i istinski iracionalne, ali i obeležje američkog javnog života onog vremena.“

Tek je, međutim, tokom Ere rekonstrukcije posle Građanskog rata čitav taj rasni terorizam poprimio masovne razmere. Posle žestoko osporenih rezultata izbora za guvernera Luizijane, čak stotinu crnih pripadnike državne vojne formacije koji su zaposeli lokalnu sudnicu u gradu Kolfaksu poubijala je na Uskrs 1873. godine banda razjarenih pripadnika paravojne formacije po imenu Bela liga. Tri belca su na kraju osuđena za federalne zločine počinjene tokom incidenta, ali su pomilovana kad je Vrhovni sud doneo odluku da počinioci masakra potpadaju pod nadležnost državnih sudova.)

Postati uljudan je teško; postati neuljudan je tako lako. —Noa Feldman

Predsedničku kampanju Donalda Trampa 2016. godine, naravno, obeležila je ista vrsta flagrantnog poziva na anti-imigrantsko raspoloženje sa kojim bi se „Neznalice“ itekako složile. Prema njegovom svetonazoru koji je iznova i iznova izražavao u govorima na mitinzima i tokom kampanje, smeđi ljudi (Meksikanci i Muslimani) odgovorni su za probleme sa kojima se suočava belačka radnička klasa. Tramp je i iznova i izričito (mada donekle lakomisleno) podsticao na napade na demonstrante. Tu retoriku pomešajte sa besnim otporom levičarskih grupa kao što su „Crni životi su važni“ i dobićeteključne sastojke one vrste oluje koja u Americi nije viđena još od Valasovih dana.

„Održavanje uljudnosti u javnom diskursu je delikatna stvar“, kaže Feldman. „Ne plašim se opasnosti da postanemo Vajmarska Nemačka, sa borbama za prevlast na ulicama. Ali, uprkos svemu tome, uljudnost je praksa koja se teško postiže. Postati uljudan je teško; postati neuljudan tako lako.“

Odličan pokazatelj svega toga je 78-godišnji Džon Mekgro. On je beloputi Trampov sledbenik poznat po tome da je na kvarno udario crnog demonstranta kog su početkom prošle nedelje čuvari izvodili sa događaja u Fajetvilu, u Severnoj Karolini. (Tramp je nagovestio da bi mogao da plati sudske troškove Mekgrou, koji je uhapšen narednog dana i optužen za napad i nedolično ponašanje. Lokalne snage reda i zakona navodno su razmatrale podizanje optužbe za podstrekivanje protiv samog kandidata, ali su na kraju ipak odlučile da je ne sprovedu u delo.)

Ono po čemu se Tramp razlikuje od svojih prethodnika jeste što ima ne tako zanemarljive šanse da stvarno postane predsednik. Valas je 1968. godine bio treći stranački kandidat sa uglavnom samo regionalnom popularnošću; „Neznalice“ 1850-tih nikad nisu ni omirisale Belu kuću i brzo su potonule u zaborav. Tramp, najverovatnije kandidat Republikanske stranke, možda je manji favorit od Hilari Klinton na opštim izborima, ali ima neku šansu, a to na smrt plaši njegove protivnike.

„Njegova taktika je u kontinuitetu sa onim što smo već viđali da su neki predsednici i kandidati radili u prošlosti, ali deluje mnogo ekstremnije zato što čak ni ne pokušava da se opravda kao bezbednosna mera“, kaže Tabata Abu El-Haj, profesorka prava na Univerzitetu Dreksel u Filadelfiji. „Krše se prava demonstranata. A on je u ovom trenutku tek običan građanin — još ne dela u ime vlade, tako da ne mora da poštuje ta prava. Ali pitam se šta bi njegova administracija, ako bi do toga došlo, radila kad bude morala da poštuje prava demonstranata zagarantovana Prvim amandmanom.“

Trampova retorika preplašila je gomilu ljudi, i među levicom i među desnicom, ali Amerika je već doživela ovakvu vrstu besa i iz čitave stvari na kraju izašla netaknuta. Ono što još nije doživela jeste šta se dešava kad se takvoj vrsti demagoga zapravo uruče ključevi zemlje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu