Analize I Kolumne

Фељтон: Како смо од стечаја направили карикатуру? (2)

Стечај у очима Савета за борбу против корупције (2)

fabrika blatoУ својој анализи, Савет за борбу против корупције полази од периода пре почетка приватизације, пре 1990. године.  У тим, сада већ далеким временима друштвене својине, радничког самоуправљања и привреде организоване у радне организације, циљ стечаја није било намирење поверилаца.

Разлог за наведено је  прост – готово сва предузећа су у друштвеној својини, народ је схватао да је „све то наше“, па није много битно да ли су средства у овом или оном привредном субјекту, није претерано важно ко коме шта дугује. Циљ стечаја је био сасвим другачији: да несолвентан привредни субјект буде уклоњен из привреде, „да трула јабука не поквари и остале јабуке“.

У таквим околностима, стечај је у потпуности био у рукама државе јер је тадашња Служба друштвеног књиговодства била овлашћена да предлаже стечајеве (неко време била је и једини овлашћени предлагач), држава је преко својих органа и тадашњих друштвено-политичких заједница одлучивала и о органима стечаја, надлежностима стечајног управника, уновчењу имовине и другим питањима. У стечајном поступку, иако се ради о судском поступку, стечајни суд је имао споредну улогу.

Доношењем прописа о својинској трансформацији 1990. године (донети у тада још увек постојећој социјалистичкој Југославији за време председника Савезног извршног већа Анте Марковића), својински односи у привреди почињу да се мењају и појављује се приватно власништво у привредним субјектима. Међутим, распад државе, рат и међународне санкције су довеле до потпуног успоравања приватизације, а капитал тадашњих друштвених предузећа је увелико распарчаван и уништаван, а највише разграбљиван.

Променама прописа 2001. године долази до значајније приватизације друштвених предузећа и пред стечајно законодавство се стављају озбиљни задаци. Систем стечаја замишљен за привредни и друштвени амбијент радничког самоуправљања није могао никако да обавља своју улогу у промењеним околностима.

У стечајном законодавству је начињен револуционарни корак 2004. године доношењем Закона о стечајном поступку. У поменутом закону, који је написан највећим делом на основу искустава из Сједињених Америчких Држава и Канаде, постојао је читав низ нових решења која су омогућила спровођење стечајних поступака с уређеним роковима, лиценцираним стечајним управницима, надзором над радом стечајних управника, уређеним начином уновчења имовине и другим, до тада непознатим, квалитетима.

Међутим, у пракси је и овај закон показао одређене мањкавости и недоречености. Није, рецимо, било одређено шта чинити с имовином стечајног дужника која преостане по завршетку стечаја (није било предвиђено стварање стечајне масе), није било добро решено питање реорганизације и друго.

Из наведеног разлога, 2009. године је донет Закон о стечају. Новим законом многа питања су јасније одређена, поступак стечаја је прецизније дефинисан, а положај и рад органа стечаја је правилно постављен. Закон из 2009. године је допуњиван и мењан 2011., 2012. и 2014. године.

Међутим, оно што никада није учињено, ни у једном стечајном пропису, је да сви облици својине буду третирани једнако. Из одредби свих закона о стечају и подзаконских аката јасно избија жеља да се привилегују друштвана предузећа и да се  држави омогући да на сваки начин и даље руководи стечајем. Што је најгоре, измене закона које се, како је већ речено, догађају сваке две године (2009., 2011., 2012. и 2014., а прошле године се појавио још један предлог), само омогућавају држави да се још више уплиће у стечај.

LjubaДржава штити одабрана предузећа од стечаја (сада постоји једанаест таквих предузећа), држава је поверилац у дословно сваком стечајном поступку и притом поседује информације које други повериоци немају, држава може, као поверилац, у сваком стечајном поступку да издејствује одлуку скупштине поверилаца или одбора поверилаца какву хоће, држава лиценцира стечајне управнике (и одузима им лиценце), кратко речено, државни органи господаре стечајем по свом нахођењу.

Поменуте измене Закона о стечају нису ишле к томе да се стечајни поступак боље уреди; оне су замишљене тако да држава у стечају лакше оствари своје циљеве. Стечајни закон губи свој процесно-материјални карактер и постаје пуки инструмент извршне власти којим она решава питања појединих предузећа за која је, из нејког разлога, заинтересована.

У анализи Савета за борбу против корупције  јасно је речено да проблем стечаја није само у законским роковима, како представници извршне власти представљају, већ је основни проблем у решењима која привилегују државу и њене органе.

Резлтати наведеног су поражавајући. Стечајеви против предузећа у приватном власништву се у Србији готово уопште више не отварају. Постоји значајан број приватних фирми које су годинама у блокади пословног рачуна, не плаћају порез, не измирују обавезе према јавним предузећима, али још увек постоје. Можемо само нагађати шта се све догађа у таквим предузећима и каквом се економијом она баве и како се користи њихова имовина.

Коме све то иде у прилог? О томе у следећем наставку.

Љубомир Костић,

Магистар економских наука

Лиценцирани стечајни управник с једанаестогодишњим искуством

 

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh