Fotografija: Panagiotis Maidis

„Evropski građani su poslednjih godina prisustvovali talasu privatizacije u svojim zemljama“, pišu Sol Trambo Vilja i Matijs Piters u uvodniku svog sumornog izveštaja pod naslovom Industrija privatizacije u Evropiobjavljenog prošle nedelje.

Istina je i nije: privatizacija se zaista dešava širom kontinenta, ali građani Evrope joj baš i ne „prisustvuju“. Transakcije između javnog i privatnog sektora dešavaju se iza zatvorenih vrata – finansijski kapital najbolje raste u mraku. Evropski građani će pre osetiti privatizaciju, na primer kroz slabije plaćene poslove i poskupljenje računa.

Teško je kvantifikovati na koji način ljudi osećaju privatizaciju, ali izveštaj na sjajan način obara njeno ekonomsko opravdanje, demonstrirajući kako ona ne uspeva u svojoj osnovnoj funkciji – MMF priznaje da ne postoji dokaz da je privatizacija „efikasnija“ od javnog vlasništva – i pokazujući kako obiluje korupcijom i zakonskom sivom zonom.

Izveštaj se bavi studijama o privatizaciji, navodeći kako je grčkoj zemlji, španskim aerodromima, italijanskim železnicama i portugalskoj infrastrukturi spuštena cena i kako je sve skupa prodato privatnim firmama i stranim vladama. Ova javna dobra često su „najvrednija i najunosnija“ zato što ih je najlakše prodati, tako da je gotovo zagarantovano da će javnost na duže staze biti na gubitku.

Kao što sam naslov govori, autore je manje zanimala ideologija privatizacije od „industrije“ koja uz nju ide – jedne neformalne koalicije nadnacionalnih institucija, suverenih i investicionih banaka, advokatskih i revizorskih firmi koja sve to omogućuje. Čitali smo o američkoj firmi Lazard, za koju izveštaj tvrdi da tendenciozno umanjuje vrednost javnog dobra kako bi ga jeftino kupila (privatizacije su „najslađi posao“, tvrdi bivši bankar iz Lazarda); i o „Velikoj četvorki“ revizorskih kuća koje vladama savetuju da „ugrabe priliku“ za privatizacijom znajući da će one same ubrati „naknadu od 5 do 7 procenata“ ukupnog bruto prihoda.

Razgovarali smo sa koautorom izveštaja Solom Trambom Viljom – španskim aktivistom koji je i dalje optimističan po pitanju budućnosti Evrope – da bi nam otkrio šta ga je najviše šokiralo u vezi sa njegovim nalazima i ispričao nam nešto o ograničenjima politike usmerene protiv mera štednje i o tome da li je EU toliko nepopravljiva da bi britanska levica trebalo da glasa za Brexit (britanski izlaz iz EU).

_________________________________________________________________________

Pogledajte dokumentarac: Korupcija, mržnja i nasilje: VICE News na Kosovu

_________________________________________________________________________

VICE: Privatizacija je decenijama bila obeležje zapadne ekonomije. Šta je novo u vašem izveštaju?

Sol: Imali smo izveštaj 2013. godine po imenu Privatizacija Evrope koji se bavio različitim programima privatizacije i otporom naroda prema njima – zato što privatizacija gotovo uvek nailazi na snažan otpor radnika iz dotičnih javnih kompanija, ali i čitavog društva uopšte.

Zbog toga smo hteli da sprovedemo ovo istraživanje i posebnu pažnju obratimo na pojedinačne činioce. Iznenadili smo se, jer, iako smo znali da se nešto dešava, kad smo počeli dublje da kopamo, otkrili smo da je u sve aspekte procesa uključeno svega nekoliko firmi, većina sa sedištem u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama.

Jedna od infografika u izveštaju bila je inspirisana „Vodičem kroz privatizaciju za početnike“ koji je načinila revizorska kuća PriceWaterHouseCoopers. Čini se da su ti likovi prilično otvoreni u komunikaciji između sebe.

Tačno tako. Zapanjujuće je videti do koje mere su oni sigurni u sprovođenje privatizacije. Naravno, znali smo da je u toku rasprava između neoliberala i Kejnzijanaca – rasprava o povećanju uticaja privatnog sektora nasuprot veće javne kontrole nad određenim oblastima ekonomije – ali kad vidite ko zapravo podržava te neoliberalne ciljeve, shvatate da su to upravo institucije koje imaju koristi od privatizacije: revizorske kuće, banke i advokatske firme. Dakle, one nisu neutralne. One imaju velikog interese u promovisanju određene politike.

Jedna od protivurečnosti na koje ste ukazali jeste kako se ova privatizovana javna dobra prodaju državnim kompanijama u Kini. Šta nam to govori?

Mislim da je to dobar pokazatelj kako suština privatizacionih procesa nije ekonomska efikasnost. Suština je zaraditi veliku količinu novca za kratko vreme u kontekstu panike i „šoka“ – kako bi to rekla Naomi Klajn. Što se tiče Grčke i drugih evropskih zemalja, banke koje su najviše rizikovale u perifernim zemljama bile su iz Nemačke i Francuske. One su pozajmljivale milijarde evra perifernim zemljama, stičući usput veliku zaradu a da nisu dobro procenile rizik, i kad su se uplašile da bi mogle da izgube sve te kredite, tad se umešala Trojka. Tako je privatni dug postao javni za sve poreske obveznike Evrope.

Ova ogromna količina danas javnog duga morala je da bude prodata – i nije bilo bitno kako ćete to uraditi. Samo im je što pre bio potreban novac. Iako je kupac kineska država, to je u redu, ne mare oni. Njima je samo bilo potrebno da u što kraćem roku dođu do što više novca.

Koje su bile najšokantnije studije koje ste proučili?

Najviše su se istakli slučajevi u kojima su iste savetničke kompanije savetovale i vladu i kupca. Imate to u primeru Banco Espirito Santo de Investimento in Portugalu, koja je savetovala portugalsku vladu s jedne strane i kompanije u vlasništvu kineske države koje kupuju portugalska javna dobra sa druge.

U slučaju Lazarda [prodaja Rojal Mejla u Velikoj Britaniji i AENA aerodroma u Španiji], oni su se s jednom od svojih filijala čak ponašali kao kupci javnog dobra, dok su o vrednosti dobra savetovali preko druge filijale. Toliko je očigledno da je u pitanju sukob interesa da smo bili zapanjeni što nije bilo nikakvog krivičnog gonjenja. Ali onda smo ustanovili da je ta praksa zapravo legalna.

Kada su predstavnike Lazarda upitali za sve ovo, oni su samo rekli: „Mi imamo Kineski zid u okviru svoje kompanije.“ Oni tvrde da imaju sopstvene mehanizme za izbegavanje razmene informacija u okviru iste kompanije.

Neki od najznačajnijih otpora privatizaciji potekli su od ljudi iz ugroženih sektora. Koliko su efikasni bili sindikati u opiranju ovim promenama odozgo?

Sindikati u južnoj Evropi bili su zaista borbeni. U Grčkoj je organizovano 22 generalna štrajka tokom procesa prvih memoranduma Trojke. Bila je to masivna mobilizacija, koja nije baš uobičajena u drugim zemljama. I odgovor na to praktično je bio državna represija policije, uz institucionalnu i diskurzivnu podršku evropskih institucija i MMF-a.

Istina je da danas sindikati imaju mnogo manje uticaja nego ranije – manje članova i tome slično – tako da su uradili onoliko koliko su mogli u tom složenom okruženju. Međutim, istina je i da mnogi sindikati još nisu shvatili da žive u 21. veku – posebno što se tiče načina komunikacije i mobilizacije.

Međutim, kad i pored toga pokušaju da urade nešto, stalno ih osujećuju. Evo, na primer, ove nedelje je u Španiji uhapšeno osam radnika zato što su štrajkovali i oni su završili na sudu. To vam najbolje pokazuje kakvu represiju trpe sindikati ovih dana.

Levica u Britaniji može vaš izveštaj da doživi kao potvrdu da nam je potreban „Lexit“ – napuštanje Evropske unije iz levičarskih razloga.

Ja bih voleo da ih priupitam: „U redu, ali šta će vam onda ostati u Britaniji?“ Istina je da neoliberalna politika vrši veliki uticaj na evropske institucije; prvo, po samoj svojoj prirodi, prema načinu na koji su ustrojene, a onda i po uticaju korporativnih lobija iz Brisela. Ali ako ćemo pravo, institucije u Velikoj Britaniji nisu mnogo drugačije – mislim da bi morali da se suoče sa istim problemima kad bi napustili EU. Većina kompanija kojima se bavimo u našem izveštaju su iz Velike Britanije!

Ako je „privatizaciona industrija“ toliko ukorenjena u Evropskoj uniji, šta su opcije onih koji joj se suprotstavljaju iznutra?

Mislim da je važno poručiti kako ne smemo da se plašimo demokratije. Ljudi uglavnom znaju šta je dobro za njih. Ako nisu sigurni, dobro je da rasprave i otvoreno razgovaraju o tome.

Istina je da su od devedesetih naovamo projekat Evropske unije preuzeli oni koji veruju da je njena suština tržište i multinacionalne korporacije. Ali postoje inicijative koje to mogu da zaustave. Postoje mreže koje zagovaraju registrovanje lobista kako bi morali da referišu o svim sastancima koje su održali. To bi moglo da bude primenjeno veoma brzo i odmah će rasvetlili ko vrši uticaj na koga.

Takođe, mislim da bi češće trebalo da organizujemo referendume. Već ih je bilo: jedan je održan o „Pravu na vodu“, obezbedivši više od milion potpisa, te je na kraju Evropska komisija morala da potvrdi da se obavezala kako neće prisiljavati države članice da privatizuju svoju vodu. To je omogućilo grčkom narodu da zaštiti svoju vodu zato što je pod Trojkom otpočeo proces njene privatizacije. Zahvaljujući Inicijativi evropskih građana, bilo je moguće zaustaviti taj postupak.

Nastavimo to da radimo i gradimo prostor za raspravu – tako ćemo osnažiti ljude u okviru Evropskog projekta, to je naš krajnji cilj. Inače će EU da se uruši i moraćemo da tražimo neke nove strukture. A u sadašnjem kontekstu, vrlo je verovatno da ćemo se vratiti nacionalizmima