Stiven Klink je pisac koji živi u Njujorku. U septembru je za Matičnu ploču pisao o životu sa seksomnijom, opskurnom, ali svejedno stvarnom dijagnozom za seksualizovano ponašanje pri spavanju. Želeli smo da proverimo sa Stivenom kako mu ide.

Nikada ranije nisam čuo za to, nisam znao ni da postoji, a kamoli da je zvanična medicinska dijagnoza. Samo sam znao da bih se povremeno napalio dok bih u dubokom snu ležao pored svoje žene. To definitivno nije normalno. Ali ništa kod mog spavanja nije bilo normalno.

To je jednostavno bio poslednji razvoj događaja na dugom spisku problema koje imam veći deo svog života. Pre toga, imao sam epizode mesečarenja, noćnih strahova i nesanice. Ali za razliku od mojih drugih problema pri spavanju, manjak stresa prilikom moje noćni živahnosti nadoknađivala je složenost problema.

Moja žena zna da imam problema sa spavanjem. Obično bi prihvatila moje nespretno zavođenje, u većini slučajeva je i ona bivala u polusnu, i obavili bismo to. U drugim slučajevima bi joj to bilo zabavno, ponekad bi se iznervirala i odbijala odnos. To je čak postalo i nešto čemo bismo se ujutru smejali. Na kraju smo ovaj apsurd podelili s prijateljima, koji su se takođe smejali. Jedan od prijatelja je zapravo prepoznao ovaj vid ponašanja, i nonšalantno pomenuo izraz „seksomnija“.

„Seksomnija“. Isuviše mi je zvučalo kao prolazni trend. Izraz mi je bio malo previše savršen, previše zarazan. Međutim, uprkos tome kako zvuči, to je veoma stvarna medicinska dijagnoza za seksualizovano ponašanje tokom sna. I može da uključuje sve, od blagog dodira, do kompletnog snošaja, i može da bude toliko opterećujuća za vezu da može da dovede i do razvoda, pa čak i do optužbi za seksualni napad.

Zabrinjavajuće? To uopšte nije ni u pitanju.

Osetio sam nešto novo posle jedne epizode: sramotu

Zato sam otišao kod doktora koji mi je preporučio proučavanje sna. Svet u kome kopaš po svom intimnom životu i tražiš zanimljivi materijal je uvrnut. Ali ja sam posete lekaru i proučavanje sna iskoristio kao priliku da detaljnije proučim seksomniju – i da bih je i sam bolje razumeo, i da bi je bolje razumeli i drugi. I u toku istraživanja, beležio sam ono što sam otkrio.

Na svom najbazičnijem nivou, epizoda seksomnije je rezultat pogrešnih električnih signala u mozgu. Dok spavaš, tvoj prefrontalni korteks je isključen. To je deo mozga koji se bavi donošenjem odluka i procenjivanjem da li je neki čin ispravan ili pogrešan. Na drugim mestima, mnogo dublje u mozgu, imaš centralne generatore obrazaca, koji se bave primalnim ponašanjem koje je neophodno za naš opstanak: da li da se boriš ili pobegneš, da li da jedeš, i naravno, da li da imaš seks.

Ono što je zanimljivo je to da se ovi centralni generatori obrazaca nalaze veoma blizu dela mozga koji kontroliše funkcionisanje sna i jave. Kao što možete da pretpostavite, tu nastaje nevolja. Za nekoga ko ima seksomniju, sve što je potrebno je da ga nešto probudi iz najdubljeg sna, i električni signal koji bi trebalo da ti kaže da se probudiš ti u mesto toga kaže da treba da se razmnožavaš.

Znati kako dolazi do toga je jedno. Ali znati šta ga tačno uzrokuje je nešto sasvim drugo. Tu je nauka zakazala. Potrebna su dalja istraživanja da bi se dokazalo da je seksomnija rezultat genetike ili, na primer, roda. Van toga, prepušteni smo znanju o tome šta okida ove epizode.

Kao dodatak mesečarenju, noćnim strahovima i ostalim parasomnijama, još tri faktora čine epizode seksomnije verovatnijim. Lišavanje od sna je jedan. Imaš veće šanse da upadneš u veoma dubok san i da budeš naglo probuđen, ako si neispavan. Drugi je alkohol. On je jedan od glavnih uzroka isprekidanog, nemirnog sna. I poslednji i najveći je stres, koji je svakako najteže izbeći. Ali otkrio sam da ako mogu da kontrolišem ova tri faktora, suštinski bih mogao da kontrolišem i svoju seksomniju, i da broj epizoda koje i dalje imam svedem na minimum.

Nakon završetka ispitivanja sna, doktor mi je takođe prepisao „klonopin“. Klonopin je antianksiozni sedativ za koji je dokazano da leči seksomniju u 70 posto slučajeva. Ali ja ga nisam uzimao. Kao prvo, uvek oklevam da uzimam prepisane lekove, naročito onakve kao što su sedativi, i to svakodnevno, bez doglednog završetka terapije. Takođe sam istražio klonopin na Guglu, baš kada je trebalo da počnem da ga uzimam (Pregršt informacija nije uvek neophodna niti od pomoći kada su u pitanju lekovi). Mnogi ljudi imaju pozitivna iskustva sa ovakvim lekovima, i stvarno im biva bolje. Jasno je da sam ja krenuo drugačijim putem.

Umesto toga, ja sam odvajao vremena za meditaciju i vežbanje, da bih se oslobodio stresa. Ograničio sam dnevnu dozu alkohola, pio sam samo u društvenim prilikama. Takođe sam dao sve od sebe da spavam zlatnih sedam ili osam sati dnevno, što nije lako za nekoga kao što sam ja. Onda sam procenio svoju higijenu sna. To je kitnjasti izraz da opišeš koliko je tvoj san miran i nezavisan od tehnologije. Držati telefon pored kreveta ili televizor u spavaćoj sobi su neki od najozbiljnijih prestupa. Od tada sam izbacio telefon, ali još nisam u stanju da se rastanem sa televizorom. Baš kao i istraživanje seksomnije, i moj napredak je spor. Ali svejedno ima napretka.

Fotografija: Shutterstock

Zvanično je prošlo godinu dana i četiri meseca otkako sam pisao o svom učešću u ispitivanju sna i otkako mi je dijagnostikovana seksomnija. Od tada, na prste jedne ruke mogu da nabrojim epizode seksomnije koje sam imao. Ali iako sam napredovao u njihovoj prevenciji, način na koji sam reagovao na ređe epizode je postao drugačiji.

Možda je to zbog toga što sam naučio toliko mnogo o seksomniji istražujući da bih pisao o njoj, ali od tada osećam nešto novo posle neke epizode: sramotu. Iako znam da je to samo kratak spoj električnih signala u mom mozgu. Iako znam razliku između odgovarajućeg i neodgovarajućeg kada se probudim. Iako znam da nikada neću stoprocentno biti u stanju da to sprečim. Iako nijedna od mojih epizoda seksomnije nije bila nasilna ili agresivna. Tu i dalje postoji nešto duboko uznemirujuće, pored svih tih sudskih procesa i bolnih optužbi žrtava za seksualni napad, i čovek pomisli da bi to trebalo da se događa nekome drugome.

Jer iako sam se možda smejao tome sa svojom ženom i prijateljima, ima mnogo ljudi koji imaju probleme sa seksomnijom, i uopšte im nije smešna. U toku su sudski procesi za silovanja usled seksomnije, i ljudi bivaju oslobađani na osnovu nje. Sve to nameće ekstremno komplikovanja pitanja i dolazi do opasnih presedana.

Nažalost, ljudi će najverovatnije za seksomniju prvi put čuti u takvom kontekstu, sve dok se ne pojavi nešto novo za šta još nisu čuli.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu