Медијски мрак у Србији је креиран катастрофалним сетом медијских закона донетих августа 2014. године.
Десетине највећих локалних и регионалних медија стављено је под контролу неколико породица блиских властима.
Медијског суноврата у коме је могуће да у председничкој трци немате ниједну тв дебату и размену аргумената на националним, регионалним, па чак и на локалним медијима.
Кључно је питање зашто су Удружење новинара Србије и Независно удружење новинара Србије, Локал пресс, АНЕМ и НДНД окупљени у такозвану “медијску коалицију“, подржали озакоњење медијског мрака?
Да ли само због тога да би имали државне секретаре у Министарству културе и информисања у свакој Вучићевој Влади?
Или су мислили да ће медије, буџетски новац, доделу пројеката, контролисати искључиво они?
Планирали су да представници медијске коалиције буду у свим комисијама за доделу медијских пројеката и да баш у свим комисијама које одлучују о подели новца имају већину.
Желели су да њима блиски људи за мали новац покупују регионалне и локалне медије.
Контролисали су Радну групу за писање медијских закона.
Имали су државног секретара у лику челника АНЕМ-а Саше Мирковића.
Континуитет власти имају и преко новог државног секретара, челника УНС-а Нина Брајовића.
Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић су до недавно држали под контролом велики број медија, били у комисијама Министарства културе и информисања, АП Војводине, локалних самоуправа.
Њихови кадрови су водили Јавни сервис Војводине, преузели су департман за журналистику на Филозофском факултету у Новом Саду.
Њима блиски и одани студенти су одмах упућивани на РТВ.
НУНС и УНС имају своје људе на кључним местима у Националном јавном сервису.
Једини проблем су им били регионални и локални медији које су планирали да угуше реформом под покровитељством “медијске коалиције“.
Мислили су да су паметни и да ће им власт вечито бити послушна и сервилна.
Да користе све државне ресурсе, деле буџетски новац, а Србију упоређују са Исламском државом, како је то Недим Сејдиновић често радио.
Ипак, Александар Вучић их је мудро искористио да креирају најгоре могуће медијске законе које ће он савршено искористити за обрачун са неистомишљеницима и стављање под контролу регионалних и локалних медија.
Учинио је уз помоћ УНС-а и НУНС-а оно о чему је Слободан Милошевић сањао деведесетих, али никада у томе није успео.
Увођењем пројектног суфинансирања медија УНС и НУНС су дали “узицу“ за контролу медија.
Власт је свесрдно приграбила поклон самозваних репрезентативних удружења и пројектно суфинансирање користи за дисциплиновање неподобних.
Узалуд су Синдикат новинара Србије, Коалиција запослених у медијима, Крагујевачка иницијатива и Професионално удружење новинара Србије указивали на погубне последице деловања медијске коалиције.
Власт је стајала уз медијску коалицију и свесрдно јој помогла да у закон убаци све своје сулуде идеје.
Усвојио је Вучић све “реформске замисли“ НУНС-а, УНС-а, АНЕМ-а, НДНВ-а, Локал Пресс-а, али и Радета Вељановског, Зорана Живковића, демократа.
Након тога, уз помоћ инструмената власти и сулудих закона “медијске коалиције“ Вучић је регионалне и локалне медије ставио под своју контролу.
Радоица Милосављевић није продукт само Братислава Гашића, већ много више Радета Вељановског, Недима Сејдиновића, Вукашина Обрадовића, Динка Грухоњића.
Они су креирали реформу да на дивљем, неолибералном медијском тржишту влада само закон новца и капитала.
Јавни интерес је ту давно заборављен у сплету личних интереса челника медијских удружења.
И сада видимо плодове такве непромишљене медијске политике.
Лицемерно изгледа када управо та лица видимо на протестима или у штабу Саше Јанковића како критикују медијски мрак у чијем су стварању лично учествовали.
Љ.П.